HODALA SAM DUGIM PUTEVIMA

E ti i ovaj život, i tugu i radost i sve, i sudbinu moju lepu cigansku, bačenu na kaldrmu i crnu ki talog kafe bez dobici. Muku ti poljubim, koliko je malo sreće, a malo nam fali, ka da smo sjebani u pamet, nešto ne štima, baš da ga jebem šta je, i sve je dobro a ništa ne valja.A mi se to samo u kartama osmehuje sreća na otvoreni putevi, pa sam na njima i njega s vatru u oči srela, veseli mi se mindža pod suknju, možda mi pred zakon i treći čovek postane, jer prvi se muževi u vodu bacaju, to tek samo siročići ostaju da po nas tragaju za travku rusavelu što bezbrigu neviđenu donosi. I sve znam i vidim a ništa ne mogu, ugasnula je beskraj musavog detinjstva, kada je nanina mekica s pijace bila sreća, porasli smo i eve smo šta smo, kroz kalo si bauljamo pokisli, snuždeni, nervozni, i jebeš život, ka da smo u nekoj prokletinji, zinulo nam dupe, sve bi hteli da imamo pa te i nemamo ništa, kao ozebli sunce sanjamo radost bogatstva, gdi radost nije, i tugujemo od ljubavni jadni i žalobni smo u usamljenostima, kroz ćorsokake si hodimo ne videći ništa, sudarajući se i tukući među se, u sebičnosti i mrzosti, prezirući iz dna duše onoga što naspram nas je, s druge strane vrljika, ali to ne pokazujemo, sa smeškom se ljubazno mimoilazimo, na putevima usuda, i ne možemo od sebe otići, a vetrovi odnose dane, kao razbacane karte proricanja, to me je samo možda ova rakija ponela, i ne znam ništa, tek preturam ove đinđuve dok sam još živa, a još sam, i tu smo gde smo i gdi ćemo, a posle će bidne šta bidne, ki će ga znati.Miloš Petronijević

Požarevačka priča

Čekajući leto koje se ove godine sve nešto femka i koketira sa nama,poput vešte zavodnice u neprestanoj igri toplo-hladno,pa sve tako iznova,prebiram po starim kupaćim kostimima i starim sećanjima. Ova druga ne blede. Prisetih se tako jednog leta od pre nekih jedanaest godina,beše mnogo duže i toplije od onih koja su usledila,i svojih vratolomija na Velikoj Moravi. Sunce je pržilo pesak a pesak moja bosa stopala te bih se,na svakih pet minuta,naglavačke bacala u vodu i zaplivala. I tako iz dana u dan,čak i nakon sumraka,uprkos nervoznim ribarima i halapljivim komarcima. Plivam ja uzvodno kao losos ili već neka druga sorta profesionalnog kontraroša ali,avaj,ne i profesionalnog plivača. No,takvi se dave najčešće,zbori mudrost stara. Ne lezi vraze,a što bi pa i legao,čudni su putevi vražji,povuče me matica,naleteh na brzaka na brzak i nakon nekog vremena shvatih da plivam kraul unazad. Nije to baš zgodna diciplina naročito kad gubiš dah i hvata te strah a uskoro će i mrak smeniti sunčev zrak,pa ajde plivaču,čik,budi jak! Preplivala sam ja tu reku na stotine puta i odavno videla da se druga obala uopšte lepše ne plavi,plave se isto kad su poplave,tešim sebe gledajući ka onoj bližoj i ponudi eventulne pomoći na njoj. Već sam videla nekoliko snažnih momaka,no snažni nisu važni nikome sem sebi,te i ne primetiše davljenika koji se za plutajuću konzervu hvata,čudi me kako ne spaziše nju,konzervu moju sapatnicu,kakav bi se teg od nje dao napraviti,stvarno propustiše priliku na vidiku.Ali jedan uskoči u vodu kao u filmu o Džejms Bondu ili o Tarzanu,ako više volite tako. I uvhati me pod ruku,kao da šetamo korzoom,uveče u pola osam,ispred prve fontane. Baš tako,nonšalantno i elegantno doplivasmo zajedno do obale a on mi viteški pridrža ruku da se uspentram uz vreli pesak i oštro-klizavo kamenje. Čovek mi je spasio život. Goli ali drugi nisam imala niti ću. I znate šta mi je tražio za uzvrat?Ništa!

Evo je dolazi, moj prelepi svet 

Evo je dolazi, moj prelepi svet

Prevod: Весна Милосављевић

Bor, smreka, kukuruz i cikorija

Sve reči koje si meni govorilaJoš uvek u vazduhu trepere.

Bor, jasen i lipa
|Tamno, duboko, začarano more
Treperavi mesec i zvezde
Po nebu su se rasprostrli.Evo nje dolazi, moj prelepi svet.

Džon Vilmot je pisao svoju poeziju
Išaran boginjama,
Nabokov je pisao na članskim kartama.
Za govornicom, samo u čarapama,
Sveti Jovan Krstitelj
Dao je najbolje od sebe, zatvoren u kutiji.
Džoni Tanders je bio napola živ
Kada je pisao Kineske stene.
A ja, ja ležim ovde bez ičega u ušima
Ja, ja ležim ovde, čini mi se vekovima
Ja samo ležim n a krevetu bez ičega u glav

Pošaljite mi tu ideju, neka me preplavi. Evo je dolazi, moj prelepi svet

Evo nje dolazi opet.

Karl Marks je cedio čireve dok je pisao Kapital

A Gogen je pozeleneo, čoveče,

Od tropske groznice bolestan.Filip Larkin je bio inventar u holu gradske biblioteke

A Dilan Tomas je umro pijan u Bolnici Svetog Vinsenta.Klečaću pred tvojim nogama

Ležaću pred tvojim vratimaUspavljivaću te

Kotrljaću se po poduI neću tražiti ništa

Ništa za ovog života

Daj mi večni život

Samo želim da pokrenem svet

Evo je dolazi, moj prelepi svet

Evo nje opet.Stoga, ako imaš trubu

Na noge lagane, brate, i duvaj

Ako imaš polje što plodove ne daje

Diži se i okopaj ga! Ja gledam tebe, ti mene gledaš

Duboko u našim srcima znamo

Da ako ti baš i nisi bila neka muza

Onda ni ja baš i nisam bio neki pesnik.Ja biću tvoj rob

Oguliću ti grožđe

Gore na pijedestalu tvom

Sa tvojim majmunimaI tvojom svonovačom.Sa tvojom knjigom ideja

Sa tvojom alhemijom.O, hajde, pošalji mi sve te ideje

Pošalji ih po čitavom svetu,Jer evo je dolazi, moja prelepa deva

Evo je dolazi, moj prelepi svet, Evo nje, dolazi mi opet.

Poem with no name

They say that a poet never dies,

Only the tears of the muse fall down from the sky

To join the river into an endless journey.

They say that the beauty will save the world

Does it need a salvation they never tellWe keep on going and we keep on searching

For a single moment of joy

Hidden in the smile of an innocent child If it has ever been bourn.

• 

Work in Progres

 

Im so tired of darkness inside
tired of Lars von Tiers points of wiew
tired of celebraties
tired of lost lambs
tired of politics
and those who writte ane rewritte history
tired of emptyness fullfild with The Sound and the Fury
tired of Falkner and incest in his novels
tired of Nobel Prize
and tired of Robert Zimmern, too
tired of everything that stands between me and you.

Rutina

 

 

Ništa ne ubija kao rutina.
Nije to skup radnji koje možemo nego moramo obaviti.
A sve i da je obratno, ostaje smrtonosno
Oruđe zakamflirano u oružje, ubojito.
Rutinski otvaram prozore, nigde svežeg vazduha.
rutinski brišem prašinu, nigde blistavog prostora,
rutinski nameštam krevete, nigde mirisa lavande,
rutinski kuvam ručak, nigde začina ljubav zvanog
rutinski posmatram nebo, nigde sjaja ni sumraka
rutinski vodim ljubav sa ljubavnikom i mužem naizmenično,
nigde uzbuđenja…
Rutinski vodim visokoparne polemike na opšta pitanja,
nigde rešenja ni otkrovenja.
I svi smo povezani celinom rutine
a sveže izdanke zatrpavaju ruine.
Ne, to se ne menja, menjaju se samo slike u našim glavama,
rečenice u našim nedorečenim konstrukcijama.
Rutina nas spašava i uništava,
na ravne časti,
a svi joj hrlimo jer petlje nemamo
da je prekinemo i zasvagda uništimo,
iznova krenemo…
Umorni smo i malaksali,
pomalo bezvoljni bez veštačkih stimulansa.
Rutina je ubila sve u nama i okolo nas
a sami smo je izabrali
kao slamčice spas.

ČUDNIJE OD LJUBAZNOSTI

Zaista, nema ničeg lepšeg od ljubaznosti. I ničeg čudnijeg. Nije ta skeptičnost prema ljubaznim ljudima produkt novog doba, postoji oduvek, u krizna i sumanuta vremena logično poprima ozbiljnije i šire srazmere jer, u beskrupuloznom okruženju, mada nam ljubazna osoba dolazi kao zrak svetlosti u mrklom mraku jazbine, nemoguće je ne zapitati se šta takav neko zapravo želi od nas?! Da li nas lobira, da li nas vrbuje za neki svoj cilj, da li je u pitanju zapravo vrlo vešt manipulator, lepo zakamuflirani vuk u jagnjećem ruhu, da li nam glumi prijatelja a zapravo je neprijatelj?! Ili barem uzurpator.

Zašto čini za nas sve što čini, zašto nam je pri ruci i na usluzi, zašto nam otvara nove šanse i nove vidike, zašto se trudi oko nas, zašto nas podržava, bodri i kuraži, čak i kad nismo u pravu, čak i kad to što radimo i nije bog zna šta, zašto svoje dragoceno vreme izdvaja ne bi li nam pomogao u bitkama samo nama bitnim, u trenucima samo nama teškim, u dilemama samo nama mučnim? Kada se takav neko pojavi u našem životu, zasija kao blistava buktinja svetlosti u beskrajno dugom, mračnom tunelu ali, neminovno, budi sigurnosne alarme u nama, odbrambeni mehanizmi se nesvesno, nagonski aktiviraju, povlačimo se ili na neki drugi način branimo od empate koji možda nije ništa drugo do, onaj već spomenuti, vešto prerušeni vuk u ruhu jagnjeta. On je stalno na usluzi a za uzvrat, naizgled, ne traži ništa. Kako je to moguće kad smo odavno savladali lekciju da se besplatna večera uvek nalazi u nečijoj mišolovci?! Zašto bi ovoga puta bilo drugačije?!

I mi se lecnemo, zastanemo, promislimo i povučemo. Jer nemamo odavno snage da u dobrotu kao takvu verujemo, navikli smo na zamke, spletke, izdaje, teško da će nas nekakav stranac uveriti u to da je kraj nas zato što vidi da trebamo pomoć, zato što nas razume, zato što smo mu možda simpatični i dragi, zato što je i sam usamljen i željan komunikacije sa sebi sličnima, a ljudi se u biti svojoj ne razlikuju previše, i najgorem tiraninu i najvećem svecu potrebno je isto, malo ljudskog dodira i topline. Ali mi smo to, poučeni pređašnjim lošim iskustvima, pogubili u vremenu, prostoru i prevodu. Izgubili smo veru jedni u druge, sa njom i sposobnost kvalitetne komunikacije, odmetnuli se u samotnjake koji, svaki za sebe, sam i izolovan, liže i leči svoje rane.

No, ta pojava, ma koliko tužno i apokaliptično zvučala ima, ne samo gore okvirno navedenu genezu, no i objašnjenje potkrepljeno činjenicama izvedenim iz subjektivne empirije jer objektivna, složićete se, ne postoji. Dakle, probajte se takvom dobrotvoru i empati koji se volšebno pojavljuje u vašem životu, približiti milimetar bliže od granica koje je postavio i videćete da tu velike bliskosti nema. O prijateljstvu da i ne govorim. Možete razmeniti brojeve telefona, adrese, mejlove, čak i neke tajne ili probleme ali ukoliko ga ili nju, svejedno, pozovete na druženje uživo, izmisliće na stotine razloga da opravda svoju sprečenost, tačnije nezainteresovanost za vas, van okvira virtuelnog simulakruma, i najzad će, kako se i pojavio u vašem životu, volšebno iz njega pobeći. Sve ostaje u granicama neostvarljivog, nedodirljivog, nedorečenog.

Verovatno smo takvoj osobi bili potrebni da prekrati vreme, razbije monotoniju, utroši dokolicu, prozbori koju reč, možda prikupi i koju informaciju o nama, ne nužno u cilju zloupotrebe iste, već puke radoznalosti radi ali to je sve, ne zavaravajte se da tu postoji nešto više. Ničeg realnog ni trodimenzionalnog u virtuelnom svetu nema jer mu to i nije cilj, cilj je tek puka iluzija i svesno forsiranje iste. Još ako je takva osoba okružena, bliska i dobra sa ljudima za koje ste nekad verovali da su skroz super i da ste im bitni a oni vas beskrupulozno demantovali u toj zabludi, ne ostaje vam ništa drugo no da se pokupite i nastavite svojim putem. Bez empate koji to možda i jeste jer želi da bude dobar sa svima a ne samo sa vama. Prihvatite takvo ustrojstvo stvari, ne forsirajte ništa i nikog, bespredmetno je i nezrelo ikog uslovljavati, ukoliko ste mu zanimljivi, kilometri, siromaštvo i obaveze koje se uglavnom navode kao razlog neimanja dovoljno vremena za vas, naći će naćina da vas kontaktira. Ukoliko to zaista želi naći će načina makar to bilo obično, starovremensko pismo. Samo strpljivo i opušteno, društvene mreže se mogu zloupotrebiti ali mogu biti i korisna stvar, sve je do nas. Ukoliko vaš empata traži afirmisane, slavne i bogate a vi ne pripadate tim klanovima, budite uvereni da će radije trčati za njima nego za vama jer se u okruženju naizgled bitnih ljudi i sam oseća bitnijim i ostvarenijim nego što to u realnosti jeste.

Fejsbuk druženja i fejsbuk veze tako poprimaju obličje jedne nove vrste eskapizma i valjalo bi se sa time pomiriti.

Međutim, u svoj toj papazjaniji, pomešanih emocija, interesa i očekivanja, postoje i neke svetle tačke, nekoliko primera koji dokazuju kako baš i nismo toliko robotizovani ni otuđeni kako nam uglavnom izgleda. Jedam je čovek posetio svog fejsbuk prijatelja na klinici nakon operacije, onako ljudski, sa darovima i toplim stiskom ruke a prethodno su se poznavali samo na osnovu objava i komentara, drugi je pak čovek upoznao svoju životnu saputnicu koja već nekoliko godina živi sa njim daleko od svog rodnog mesta, treći je bračni par koji se druži sa ljudima od kojih su povoljno kupili vikendicu, četvrti je mlad čovek koji je, budući da mu je bila usput, skupa sa svojom verenicom i duplo mlađim društvom, povezao stariju ženu do njenog odredišta… i tako redom.

Nije teško zaključiti da je sve na nama i do nas samih. Hoćemo li biti sebične kukavice koje se kriju iza sigurnosti svojih fb profila odakle plasiramo ulepšanu i lažnu sliku o sebi ili ćemo se nekad negde sresti, u dobru ili zlu, i biti samo ono što zapravo jesmo, ljudi, obićni, nesavršeni ali ipak ljudi a ne stondirane mašine koje rade na lajk ili već neki drugi emotikon. Glasam za potonje a vi odlučite na koju ćete stranu. Nije teško jer već ste odlučili, zar ne?!

anno domini 2019.

 

 

 

 

Prokleta je Amerika

i

Slava je bio deda od četrdeset i par leta, obučen u farmerice i kožnu jaknu, svetlah, možda posvetljenih pramenova kose, pravilnih crta i svega onoga što se obično stavlja pod opis prijatna spoljašnjost. Ali, na njegovu nesreću, bio je deda. Doduše svom prvorođenom unuku ali sama pomisao na to ga je rastuživala i činala da se, kraj svoje mlade, udate ljubavnice oseća još starijim no što jeste. A tek pred selom, kad uveče do sportskog društva, na koje pivo i kibicovanje mladih, tek stasalih i tek pridošlih cura, pođe, u zemlju je propadao i sudbu hudu kleo što baš njega takva nevolja da snađe?! Muškarac u punoj snazi a obeležen. Deda!
Njegov razmaženi sin, razmažen skoro isto koliko i sam Slava, je baš morao da oženi tu devojku kojoj je, onako, mlad i zelen, i nesmotren napravio dete, ukoliko ga je uopšte on napravio, ko zna sa kime se sve ta došljakinja nije vucarala a sad je, eto, njegova zvanična snaja i majka njegovog unuka. Ne samo rodno selo, i pola mu se Beča smeje, bilo da su tamo na privremenom radu, bilo da su ovde na ferijama. Niko mu ništa ne u lice ne kaže ali osećaju se njihovi podrugljivi pogledi koji kao da ponavljaju…Deda Slava, Deda Slava, Deda Slava…
A Slava sveže razveden i smrtno zaljubljen, taman od oca gastarbajtera dobio najnoviji model Alfa Romea i siguran posao u Beču, dobio i poveću gotovinu jer plata mu je tamo mala, i počeo da iznova momkuje i ašikjuje jer mu je to preranom ženidbom sa miradžikom iz susednog sela bilo uskraćeno. I kad je kucnuo čas da sve propučteno nadoknadi, on postade deda.
Nije se Slava stideo toga što nema škole, nije se stideo ni što mu deca nemaju škole mada je i to krio, veštim zaobilaženjem razgovora na tu temu. Ali deda, što je mnogo, mnogo je.
Zalud palate, zalud travnjaci, zalud sluge da to održavaju, zalud vozni park i neprestana putovanja na relaciji rodno selo- prestonica Austrije, zalud novci u raznim valutama, Slava je bio nesrećno zaljubljen, jer lepa žena koja se maćkasto meškoljila u krevetu njegovpg bečkog stana, avaj, beše neopozivo udata. Ženio bi Sava nju u Las Vegasu, Monte Karlu ili na sred sela samo da mu nisu branili njegov otac i njen muž. I tako je nesrećno zaljubljeni, ne svojom krivicom deda Slava patio kao izbledela patika u izlogu Aldija, Hortena ili Lidla ali spasa ne vićaše.
Jedina uteha behu reči njegovog oca, koji ih je vazda svakom poznaniku i putniku namerniku, bez razlike ponavljao:
,,Nisam voleo da se moj unuk oženi sa tom, radila je ko konobarka u kafić u naše selo, sirotinja puka a mi bogati, moj unuk mlad i neiskusan, ona prevejana, pet godina starija, podmetnula mu se i eto sad moramo za nji i za dete, na sve naše muke da brinemo. A mučili smo se i radili ceo život i ćena i ja. Za koga?! Zašta?!”

Popularnost na društvenim mrežama

Šta znači piti popularan na društvenim mrežama, kome dokazati da smo sposobni, kreativni, maštoviti, lepi, voljeni, obožavani, prihvaćeni, etablirani, uspešni i kao takvi, preko potrebni i sebi i drugima? I zašto nam je to uopšte bitno, koja je svrha svega toga? Kao da nam nije dovoljno dobro ono što vidimo u sebi i oko sebe, kao da očekujemo mnogo više, kao da nam se realnost nikako ne uklapa u sliku koju želimo da nametnemo o sebi, bilo vlastitom odrazu u ogledalu, bilo bližem i daljem okruženju, porodici, prijateljima, kolegama, totalnim neznancima, pa se besomučno, pod presijom i u grču, trudimo da svoj značaj pokažemo i dokažemo.

Različiti su načini na koje to činimo, neki se bave umetnošću, muzika, slikarstvo, književnost, neki se bave čistom trgovinom prodajući raznorazne proizvode široke potrošnje, takvi bivaju ismejani i od strane protivnika potrošaćkog memtaliteta ali i od sebi sličnih jer nikad nismo dovoljno dobri ako je neko rešio da nam nađe manu i da nas, iz samo sebi znanih razloga, ne prihvati. No, želja za prihvatanjem još uvek postoji u svakome od nas, male su varijacije na temu kako ćemo dejstvovati ne bi li nečiju pažnju i naklonost pridobili.

Neki, spomenuh već na početku teksta, jednostavno ne žele da budu samo ljudi, obični mali ljudi već nešto makar malo više od toga, recimo neobični mali ljudi. Ta se neobičnost, međutim, vrlo lako pretvara u šablon i poprima neki od opštepoznatih načina dejstvovanja. Pišu se i objavljuju knjige, slikaju se umetničke slike, organizuju se koncerti, promocije, izložbe, tribine, druženja istomišljenika ili barem onih koji su okupljeni oko nekakve zajedničke ideje, tako da postoji šansa da se virtuelno pretvori u realno druženje i kreativno, konstruktivno i korisno provedeno vreme.

Međutim, takve su stvari uglavnom rezervisane za one koji sebi mogu da priušte putovanja, boravak u nekom drugom mestu, izostanak od kuće ili sa posla, ne retko i toliku pasiju da nešto zapravo u biti beskorisno postaje imperativ i full time job. Ali mora se naglasiti da smo nekad u životu svom uradili to i to, to je naravno nešto veoma bitno, postigli uspeh koji su nam drugi verifikovali, upoznali neke bitne ljude, ma koliko se gnušali lobija, nećemo ostati imuni na neprihvatanje od strane istog, tako da će se voditi iscrpljujuća bitka za sopstveno parče slave bilo da je otkinuto od tuđeg ili vlastitog kolača. U svakom slučaju se svojski trudimo da se drugima dopadnemo i tu, ne retko, pravimo mnoge greške.

U toj utrci za omiljenošću koristimo razna sredstava, od servilnosi do suptilnih ili manje suptilnih naredbi i komandovanja, do uvreda i veoma niskih udaraca a sve to samo zato što smo sebi sami natovarili breme koje teško nosimo uprkos blistavim osmesima, ne retko rađenim rukom profesionalnih fotografa koji, kao i ostali, ništa manje no ostali, žele svoj komad kolača zvanog popularnost.

Ipak, u jednom se momentu valja zaustaviti i zapitati, vredi li ovo što radimo tolikog truda, rada, angažovanja, samoizgaranja?! Šta je svemu tome cilj? Da li da prodamo neki proizvod ili smo krajnji proizvod zapravo mi?! I jesmo li dovoljno vešti da proces, od fabrikovanja, do postavljanja poboljšane verzije sebe samih, na tržište uspešno privedemo kraju? I, najvažnije, hoćemo li tako modifikovani, jer ljudi se suštinski ne menjaju, i napokon prihvaćeni, biti srećniji ili, naprotiv, još usamljeniji, otuđeniji i nesrećni.

Najzad, zar je tako teško voleti sebe samo zbog onoga što suštinski jesmo?!