ČUDNIJE OD LJUBAZNOSTI

alex-gregory-i-used-to-call-people-then-i-got-into-e-mailing-then-texting-and-now-i-new-yorker-cartoon_a-g-9177375-8419447

Zaista, nema ničeg lepšeg od ljubaznosti. I ničeg čudnijeg. Nije ta skeptičnost prema ljubaznim ljudima produkt novog doba, postoji oduvek, u krizna i sumanuta vremena logično poprima ozbiljnije i šire srazmere jer, u beskrupuloznom okruženju, mada nam ljubazna osoba dolazi kao zrak svetlosti u mrklom mraku jazbine, nemoguće je ne zapitati se šta takav neko zapravo želi od nas?! Da li nas lobira, da li nas vrbuje za neki svoj cilj, da li je u pitanju zapravo vrlo vešt manipulator, lepo zakamuflirani vuk u jagnjećem ruhu, da li nam glumi prijatelja a zapravo je neprijatelj?! Ili barem uzurpator.

Zašto čini za nas sve što čini, zašto nam je pri ruci i na usluzi, zašto nam otvara nove šanse i nove vidike, zašto se trudi oko nas, zašto nas podržava, bodri i kuraži, čak i kad nismo u pravu, čak i kad to što radimo i nije bog zna šta, zašto svoje dragoceno vreme izdvaja ne bi li nam pomogao u bitkama samo nama bitnim, u trenucima samo nama teškim, u dilemama samo nama mučnim? Kada se takav neko pojavi u našem životu, zasija kao blistava buktinja svetlosti u beskrajno dugom, mračnom tunelu ali, neminovno, budi sigurnosne alarme u nama, odbrambeni mehanizmi se nesvesno, nagonski aktiviraju, povlačimo se ili na neki drugi način branimo od empate koji možda nije ništa drugo do, onaj već spomenuti, vešto prerušeni vuk u ruhu jagnjeta. On je stalno na usluzi a za uzvrat, naizgled, ne traži ništa. Kako je to moguće kad smo odavno savladali lekciju da se besplatna večera uvek nalazi u nečijoj mišolovci?! Zašto bi ovoga puta bilo drugačije?!

I mi se lecnemo, zastanemo, promislimo i povučemo. Jer nemamo odavno snage da u dobrotu kao takvu verujemo, navikli smo na zamke, spletke, izdaje, teško da će nas nekakav stranac uveriti u to da je kraj nas zato što vidi da trebamo pomoć, zato što nas razume, zato što smo mu možda simpatični i dragi, zato što je i sam usamljen i željan komunikacije sa sebi sličnima, a ljudi se u biti svojoj ne razlikuju previše, i najgorem tiraninu i najvećem svecu potrebno je isto, malo ljudskog dodira i topline. Ali mi smo to, poučeni pređašnjim lošim iskustvima, pogubili u vremenu, prostoru i prevodu. Izgubili smo veru jedni u druge, sa njom i sposobnost kvalitetne komunikacije, odmetnuli se u samotnjake koji, svaki za sebe, sam i izolovan, liže i leči svoje rane.

No, ta pojava, ma koliko tužno i apokaliptično zvučala ima, ne samo gore okvirno navedenu genezu, no i objašnjenje potkrepljeno činjenicama izvedenim iz subjektivne empirije jer objektivna, složićete se, ne postoji. Dakle, probajte se takvom dobrotvoru i empati koji se volšebno pojavljuje u vašem životu, približiti milimetar bliže od granica koje je postavio i videćete da tu velike bliskosti nema. O prijateljstvu da i ne govorim. Možete razmeniti brojeve telefona, adrese, mejlove, čak i neke tajne ili probleme ali ukoliko ga ili nju, svejedno, pozovete na druženje uživo, izmisliće na stotine razloga da opravda svoju sprečenost, tačnije nezainteresovanost za vas, van okvira virtuelnog simulakruma, i najzad će, kako se i pojavio u vašem životu, volšebno iz njega pobeći. Sve ostaje u granicama neostvarljivog, nedodirljivog, nedorečenog.

Verovatno smo takvoj osobi bili potrebni da prekrati vreme, razbije monotoniju, utroši dokolicu, prozbori koju reč, možda prikupi i koju informaciju o nama, ne nužno u cilju zloupotrebe iste, već puke radoznalosti radi ali to je sve, ne zavaravajte se da tu postoji nešto više. Ničeg realnog ni trodimenzionalnog u virtuelnom svetu nema jer mu to i nije cilj, cilj je tek puka iluzija i svesno forsiranje iste. Još ako je takva osoba okružena, bliska i dobra sa ljudima za koje ste nekad verovali da su skroz super i da ste im bitni a oni vas beskrupulozno demantovali u toj zabludi, ne ostaje vam ništa drugo no da se pokupite i nastavite svojim putem. Bez empate koji to možda i jeste jer želi da bude dobar sa svima a ne samo sa vama. Prihvatite takvo ustrojstvo stvari, ne forsirajte ništa i nikog, bespredmetno je i nezrelo ikog uslovljavati, ukoliko ste mu zanimljivi, kilometri, siromaštvo i obaveze koje se uglavnom navode kao razlog neimanja dovoljno vremena za vas, naći će naćina da vas kontaktira. Ukoliko to zaista želi naći će načina makar to bilo obično, starovremensko pismo. Samo strpljivo i opušteno, društvene mreže se mogu zloupotrebiti ali mogu biti i korisna stvar, sve je do nas. Ukoliko vaš empata traži afirmisane, slavne i bogate a vi ne pripadate tim klanovima, budite uvereni da će radije trčati za njima nego za vama jer se u okruženju naizgled bitnih ljudi i sam oseća bitnijim i ostvarenijim nego što to u realnosti jeste.

Fejsbuk druženja i fejsbuk veze tako poprimaju obličje jedne nove vrste eskapizma i valjalo bi se sa time pomiriti.

Međutim, u svoj toj papazjaniji, pomešanih emocija, interesa i očekivanja, postoje i neke svetle tačke, nekoliko primera koji dokazuju kako baš i nismo toliko robotizovani ni otuđeni kako nam uglavnom izgleda. Jedam je čovek posetio svog fejsbuk prijatelja na klinici nakon operacije, onako ljudski, sa darovima i toplim stiskom ruke a prethodno su se poznavali samo na osnovu objava i komentara, drugi je pak čovek upoznao svoju životnu saputnicu koja već nekoliko godina živi sa njim daleko od svog rodnog mesta, treći je bračni par koji se druži sa ljudima od kojih su povoljno kupili vikendicu, četvrti je mlad čovek koji je, budući da mu je bila usput, skupa sa svojom verenicom i duplo mlađim društvom, povezao stariju ženu do njenog odredišta… i tako redom.

Nije teško zaključiti da je sve na nama i do nas samih. Hoćemo li biti sebične kukavice koje se kriju iza sigurnosti svojih fb profila odakle plasiramo ulepšanu i lažnu sliku o sebi ili ćemo se nekad negde sresti, u dobru ili zlu, i biti samo ono što zapravo jesmo, ljudi, obićni, nesavršeni ali ipak ljudi a ne stondirane mašine koje rade na lajk ili već neki drugi emotikon. Glasam za potonje a vi odlučite na koju ćete stranu. Nije teško jer već ste odlučili, zar ne?!

anno domini 2019.

 

 

 

 

Advertisements

Author: vesnamojisvetovi

Standing on the crossroads, looking for a choen no matter the side, one day it'll be fallen I've choosen my jorney, that much is sure But what if the fallen choen is noone but you?!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s