Prokleta je Amerika

i

Slava je bio deda od četrdeset i par leta, obučen u farmerice i kožnu jaknu, svetlah, možda posvetljenih pramenova kose, pravilnih crta i svega onoga što se obično stavlja pod opis prijatna spoljašnjost. Ali, na njegovu nesreću, bio je deda. Doduše svom prvorođenom unuku ali sama pomisao na to ga je rastuživala i činala da se, kraj svoje mlade, udate ljubavnice oseća još starijim no što jeste. A tek pred selom, kad uveče do sportskog društva, na koje pivo i kibicovanje mladih, tek stasalih i tek pridošlih cura, pođe, u zemlju je propadao i sudbu hudu kleo što baš njega takva nevolja da snađe?! Muškarac u punoj snazi a obeležen. Deda!
Njegov razmaženi sin, razmažen skoro isto koliko i sam Slava, je baš morao da oženi tu devojku kojoj je, onako, mlad i zelen, i nesmotren napravio dete, ukoliko ga je uopšte on napravio, ko zna sa kime se sve ta došljakinja nije vucarala a sad je, eto, njegova zvanična snaja i majka njegovog unuka. Ne samo rodno selo, i pola mu se Beča smeje, bilo da su tamo na privremenom radu, bilo da su ovde na ferijama. Niko mu ništa ne u lice ne kaže ali osećaju se njihovi podrugljivi pogledi koji kao da ponavljaju…Deda Slava, Deda Slava, Deda Slava…
A Slava sveže razveden i smrtno zaljubljen, taman od oca gastarbajtera dobio najnoviji model Alfa Romea i siguran posao u Beču, dobio i poveću gotovinu jer plata mu je tamo mala, i počeo da iznova momkuje i ašikjuje jer mu je to preranom ženidbom sa miradžikom iz susednog sela bilo uskraćeno. I kad je kucnuo čas da sve propučteno nadoknadi, on postade deda.
Nije se Slava stideo toga što nema škole, nije se stideo ni što mu deca nemaju škole mada je i to krio, veštim zaobilaženjem razgovora na tu temu. Ali deda, što je mnogo, mnogo je.
Zalud palate, zalud travnjaci, zalud sluge da to održavaju, zalud vozni park i neprestana putovanja na relaciji rodno selo- prestonica Austrije, zalud novci u raznim valutama, Slava je bio nesrećno zaljubljen, jer lepa žena koja se maćkasto meškoljila u krevetu njegovpg bečkog stana, avaj, beše neopozivo udata. Ženio bi Sava nju u Las Vegasu, Monte Karlu ili na sred sela samo da mu nisu branili njegov otac i njen muž. I tako je nesrećno zaljubljeni, ne svojom krivicom deda Slava patio kao izbledela patika u izlogu Aldija, Hortena ili Lidla ali spasa ne vićaše.
Jedina uteha behu reči njegovog oca, koji ih je vazda svakom poznaniku i putniku namerniku, bez razlike ponavljao:
,,Nisam voleo da se moj unuk oženi sa tom, radila je ko konobarka u kafić u naše selo, sirotinja puka a mi bogati, moj unuk mlad i neiskusan, ona prevejana, pet godina starija, podmetnula mu se i eto sad moramo za nji i za dete, na sve naše muke da brinemo. A mučili smo se i radili ceo život i ćena i ja. Za koga?! Zašta?!”