E ti i ovaj život, i tugu i radost i sve, i sudbinu moju lepu cigansku, bačenu na kaldrmu i crnu ki talog kafe bez dobici. Muku ti poljubim, koliko je malo sreće, a malo nam fali, ka da smo sjebani u pamet, nešto ne štima, baš da ga jebem šta je, i sve je dobro a ništa ne valja.A mi se to samo u kartama osmehuje sreća na otvoreni putevi, pa sam na njima i njega s vatru u oči srela, veseli mi se mindža pod suknju, možda mi pred zakon i treći čovek postane, jer prvi se muževi u vodu bacaju, to tek samo siročići ostaju da po nas tragaju za travku rusavelu što bezbrigu neviđenu donosi. I sve znam i vidim a ništa ne mogu, ugasnula je beskraj musavog detinjstva, kada je nanina mekica s pijace bila sreća, porasli smo i eve smo šta smo, kroz kalo si bauljamo pokisli, snuždeni, nervozni, i jebeš život, ka da smo u nekoj prokletinji, zinulo nam dupe, sve bi hteli da imamo pa te i nemamo ništa, kao ozebli sunce sanjamo radost bogatstva, gdi radost nije, i tugujemo od ljubavni jadni i žalobni smo u usamljenostima, kroz ćorsokake si hodimo ne videći ništa, sudarajući se i tukući među se, u sebičnosti i mrzosti, prezirući iz dna duše onoga što naspram nas je, s druge strane vrljika, ali to ne pokazujemo, sa smeškom se ljubazno mimoilazimo, na putevima usuda, i ne možemo od sebe otići, a vetrovi odnose dane, kao razbacane karte proricanja, to me je samo možda ova rakija ponela, i ne znam ništa, tek preturam ove đinđuve dok sam još živa, a još sam, i tu smo gde smo i gdi ćemo, a posle će bidne šta bidne, ki će ga znati.Miloš Petronijević
MOJI SVETOVI 