Reč, dve o prioritetima

31964046_1688773834542398_5389316235647254528_n

Spakovati se i otići iz ove zemlje u kojoj je akcenat na prestižu, materijalnom, vidljivom i opipljiom nazovi uspehu. Ako nisu preskupe i prevelike kuće, vikendice, bazeni, automobili, avioni, da, dobro ste pročitali, mnogi moji poznanici imaju u posedu sopstvene avione ukljušujući i gore navedeno i nenavedeno, onda se prestiž ogleda u preskupoj, markiranoj garderobi, preskupom frizerskim i kozmetičarskim uslugama, preskupom make upu, preskupim letovanjima, zimovanjima,vikendovanjima na mondenskim mestima, preskupim školarinama, preskupim slavljima svega i svačega, od svadbe do sahrane.

Must have u provinciji gde prosečna plata iznosi od 15 do 25. 000 dinara a broj korisnika socijalne pomoći se rapidno uvećava iz dana u dan je imperativ doveden do apsurda koji vode u takve vratolomije kao što je kriminal, večito grcanje u kreditima, uterivanja dugova dobrostojećim članovima porodice, ukratko makijavelističkom ne biranju sredstava da se dođe do cilja. A cilj je imati nešto što će te usrećiti ali malo sutra. Osim aviona, imala sam sve navedeno i nisam se usrećila, tako da govorim na osnovu iskustva a ne spekulacije. Ne govorim nego pišem, da budem preciznija, i to na gejmerskoj tastaturi na kojoj su odavno skoro sva slova izbrisana. Pa neka su, postoji i slepo kucanje i ako je nekada funkcionisalo, funkcionisaće i sad. Po koja omaška u kucanju se može provući i mnogo vrlijim spisateljim i lektorima od mene, o štamparskim greškama da i ne govorim.

Istovremeno, svi traže coveka, ali od doba Diogenovog do danas ne nađoše ga, ne zato što ljudi ne postoje no što se uredno mimoilaze. Zatrpani tehnikom i viškom svekolikih, totalno beskorisnih informacija, ljudi kao socijalna bića, kukaju na usamljenost, otuđenost, izgubljenost u ovom surovom svetu laži i iluzija. A nije da nemamo izbora samo smo, pa navici, odabrali pogrešne prioritete. Grlimo mašine a ne jedni druge. To čine podjednako i samci i pripadnici velikih porodica, kao nekad, ne tako davno, što u svakoj sobi beše po jedan televizor, sada je u svakoj sobi po jedan kompjuter i usamljenik entuzijasta za njim.

Ukoliko već nisam profesionalni pisac, prevodilac, knjigovođa, daktilograf, a nisam, ne vidim razloga da bacam vreme, novac pa i nerve na svu silu što kvalitetnije tehnike. Eto, čak ni mašinu za pranje posuđa nemam i, po svoj prilici, neću je ni imati ni kad se budem obogatila. Bogatstvo gledano iz moje perspektive se ne piše sa previše nula. Dakle, nemam nerealnih planova ni neostvarivih želja.

Za krađu bogu dana potucanjem po društvenim mrežama savršeno mi je dovoljno i ovoliko tehnike koliko imam sada. A za realni život se mora izdvojiti onoliko koliko se potroši i mora da bude u konvertibilnoj valuti jer još uvek ne primaju virtuelne koene ni u jednoj instituciji. Dakle, računi koji iznose polovinu plate ukoliko si maksimalno štedljiv i hrana koja iznosi još manje naročito ako je svedeš na jedan obrok dnevno, nije obavezno svaki dan, izgladnjivanje pročišćava telo i duh a pokazalo se i kao odličan metod za prevenciju i lečenje mnogih bolesti tako da je to velika ušteda na lekovima, lekarskim pregledima i participacijama.

Mogla bih da okrivim loše stanje u državi ali ovoga puta bih da sagledam stvari iz druge perspektive. A to je barem lako. Jeste li preči sebi samima i svojim bližnjima ili ćete radije izabrati život u električnim snovima? Ja znam šta me čini srećnom a verovatno to znate i vi, nisam life coatch da vam imputiram stvari, o sebi govorim. Da je materijalno ikoga usrećilo nikad vi bogati ne biste potražili nas siromašne zarad čašice razgovora, ljudskog dodira i razumvanja.

Samo što mi malkice puca film a prag tolerancije mi se odavno dobrano obrušio. Ukoliko niste srećni ni sa mnom siromašnom ni sa svojim bogatstvom jeste li svesni da to na nešto ukazuje? Da namerno birate puteve na kojima ćemo se momoilaziti.

Nije nas kao ljude udaljila ni ekonomska kriza ni tehnika nego naš vlastiti kukavičluk. Da se ne lažemo.

Volim i ja vas ali meni je to lako, ja sam Požarevljanka, a nama je to uzrečica.

Advertisements

ĆELAVI ROKER

Too old to rock'n'roll now, Sir?

 Gledam ćelu što se sjaji iznad nosa,
gledam tako, a u duši lom.
Tu je nekad, kažu slike, bila kosa
Stajala je na temenu mom.
Rođeni sam roker bio kao Prisli 
Il’ još bolje kao Bono Vox
U krevetu, usred noći, more misli
Oćelaveh dok si rek’o boks.
Sad kose nemam i ne znam šta da radim,
mama mi kaže da ni ćelav nisam loš,
leka mi nema, al’ ako je presadim
ja možda ipak jednom češljaću se još.
Život mi je zato mračan kao odžak
Ćela moja jedino se sja .
Al na sreću, srediću se kao Kodžak
, nabaciću novi imidž ja.
 O, gde baš meni da sudba skalp smakne
Ovo je priča i za suze i za smeh.
Po neki roker možda ostane bez jakne
Ali bez kose to je izuzetan peh.

old_man_rocker_by_estejal-d54zv7z

1. Maj

1.maj
Šta ću biti kad porastem (sastav povodom proslave 1.maja)

Učiteljica nas je pitala da li znamo šta je to 1.maj i svi su ćutali, samo sam se ja javio:- ”To je dan kada bi tata trebalo da primi platu, ali je ne primi. Nije ni 1.aprila, ni 1.marta, ni februara, januara… U decembru je pozajmio za prasence od teče, ali mu još nije vratio i kad god teča zove, mi moramo da kažemo da tata nije tu, iako se krije u wc-u kao da teča može da ga vidi kroz slušalicu…”

Lupila mi je čvrgu i rekla da sednem ! Objasnila nam je da je reč o prazniku i rekla, da svako od nas, kada ga prozove, ustane i kaže čime mu se roditelji bave i šta bi voleli da budemo kad porastemo.Kada je došao red na mene, rekao sam:

– ”Moj tata privremeno radi na železnici, leži na šinama. Svako jutro se obuče kao da ide na posao u staru firmu, koju je sad kupio čika Mile koji je nekada bio portir, i ode s kolegama da malo leži na pruzi, a mama zalupi vrata i kaže: ‘Dabogda vam naleteo teretni iz Lapova, kad niste hteli sa Miletom u stranku!’

Mama je završila neki teški fakultet, ali u tubi za diplomu sad drži flašicu rakije za koju tata ne zna, pa otpije nekoliko ”semestara” čim tata izađe iz stana. Posle se svađa sa komšinicom čiji muž često pijan piški u liftu i radi u nekom ministarstvu kao expert za nešto?!

Inače, mama je nekada radila u banci, ali joj je šefica dala otkaz zato što se ispostavilo da ima previše škole da bi ostala na radnom mestu koje se sviđalo šeficinoj kozmetičarki i premale grudi da bi je prebacili na šalter ! Htela je da proda tatinog Juga i dedin Orden rada sa zlatnim vencem i skupi pare za jaku ”četvorku” – rekli su joj da za te pare ne može da sredi ni kurje oči, a kamoli da nabaci tranzicione grudi.Na sreću, ona komšinica nije zlopamtilo, pa ponekad pozove mamu da joj za 500 dinara očisti stan i oriba lift kad se komšija expert vrati s posla. Nije komšinici teško da to i sama uradi, ali nema vremena od kada se zainatila da završi srednju školu. Kaže da uspešnog muža mora da prati i ambiciozna žena, a i ne može drugačije da je ubaci kod sebe u munistarstvo kao savetnika.

Što se onog dela ‘Šta bih voleo da budem kad porastem’ tiče, tu sam baš u nedoumici.Mislim, dvoumim se, da li da postanem tajkun, kao Đurin tata, u čijoj firmi razredna po podne radi kao sekretarica, pa joj se i u školi ponekad omakne da Đuri kaže šefe, ili da budem političar?!

Kada smo bili mali, Đurin tata je često išao u Zabelu, valjda su tamo imali vikendicu, ali Đurina mama nikako nije htela da vodi i Đuru kada bi vikendima išla u goste kod čika Joce.Koliko sam shvatio, on se tamo aktivno bavio poljoprivredom i izgleda da mu je baš super išlo, čim je posle nekoliko godina kupio nekoliko firmi, pa za njega danas rade čak i čika policajci koji su dolazili po njega da ga voze u vikendicu, a on im lupa zauške, tera ih da rade sklekove i ne daje im platu.

Stvarno ne znam da li to ili da idem u poslanike?! Tata je više za ovo drugo, naročito otkad su javili da je neka polugola teta pokušala da uđe u Skupštinu, a on je dreknuo na televizor: ‘Ostavite je na miru – čula žena da je politika kurva, pa došla kod svojih! Eto, sad imate kvorum!’ I meni je rekao: ‘Dobro je sine, izgleda da jebu još nekog osim nas u mozak, – okrenuo se prema meni, pomilovao me po glavi dodavši, – u poslanike će tebe tata, u poslanike, ali da zoveš i tatu u poslanički klub kad vam dođu ovakve delegacije u uzvratne posete!’ Moj uzor je čika Velja, on se bije i psuje za platu i niko ga ne tera u ćošak kao mene.

Inače, izgleda da se situacija kod tate na poslu popravlja, otkad im je bio u poseti neki fin čika, Rasim, ćale se više ne vraća onako ukočen kući – dobili su neke anatomske uloške za dugo ležanje na šinama, pa sad kaže da mogu tako i do penzije! Mama i dalje navija za onaj teretni iz Lapova, hvatajući se za ”diplomu” sve češće, a za tu penziju koju tata spominje, kaže da je to sigurna lova na koju mogu da računam ukoliko se ostvari njena želja (da tatu pregazi teretni iz Lapova) !

Eto, priznajem da mi ni posle svega nije ništa jasnije, zašto je taj 1.maj toliko važan datum, kad od cele porodice radi samo baka, umesto da se kod kuće odmara i gleda španske serije?! Mada, nije joj loše, po ceo dan sedi ispred nekog wc-a i daje ljudima toalet papir u zamenu za neku siću. Kaže da često sretne i neke od svojih bivših studenata, oni joj daju više para nego što treba i ne traže kusur.

Otpevao sam mami i tati pesmu koju nas je učiteljica naučila: ‘Da nam živi, živi rad’ – dobio sam šamar od tate, a mama me je gađala ”diplomom”! Tek sad ništa ne razumem, zašto slavimo nešto što nas sve nervira. Izem ti praznik kad su svi ljuti na njega !Child labour in Pakistan (1)

preneto sa interneta

SIMULACRUM

IMG_20180215_131953

SIMULACRUM

Sav taj isforsirani, isfolirani, simulirani optimizam
odglumljena egzaltiranost,
dobra volja i dobro raspoloženje
samo su loša gluma malog statiste
koji se smrzava u gomili saboraca na Košutnjaku
isto koliko u podstanarskoj sobi koju deli sa dvojicom šljakera na crno.
Sveto trojstvo koje naizmenično zagreva nažuljane tabane u limenom lavoru
i krvava nepca dezinfikuje jeftinom rakijom iz plastične boce
u koju će, nakom sto je iskape,
urinirati jer nemaju gde drugde
i u nju staviti sos poruku
bez istinske nade da će je iko ikada pronaći.
A u međuvremenu,
histerični smeh i facijalni grč
uz mehanicko onanisanje na slike folk zvezde
izgužvane i zaprljane skorelom musakom.

sifra: VITEZ

PIZDE VLADAJU SVETOM

27973386_967568443410395_5879190225812570466_n

March 10 · Pozarevac · 

PIZDE VLADAJU SVETOM

Da li si čuo da postoji prirodni poredak,
oni najzaslužniji završe na dnu.
Elita je beskorisna ali uvek ispliva na vrh.
Dobro, ja kažem: ,,Govna plivaju.”

Ako misliš da su se stvari promenile
Prijatelju, bolje razmisli opet.
Iskreno rečeno, u svega par reči
Pizde još uvek vladaju svetom.

Sada je radnička klasa olupina
Ona je višak društvenih potreba.
Pustite ih da se poubijaju međusobno
Ili da se snalaze u inostranstvu.

Takav je svet, zar nisi čuo?
Od momaka koji vode predstavu.
Pizde još uvek vladaju svetom.

Nahrani svoju decu rakovima i jastozima,
Upiši ih u školu blizu elitnog naselja.
Teoretski poštujem tvoje pravo da živiš
Ali ubiću te ako mi se približiš.

To smrdi, to zaudara, to je antroploška nepravda
Ali zarade su taman za trećinu uvećane
Pizde još uvek vladaju svetom.

Tvoje slobodno tržište je savršeno normalno
Ili misliš da sam nekakva budala?
To je idealan način za vladanje svetom
Jebeš moral, da li od toga ima para?!

Ako ti se ne sviđe, onda idi
Ili iskoristi svoje pravo da se buniš na ulici.
Da, iskoristi svoje pravo ali ne umišljaj
da će te iko čuti, ne, neće.

Pizde još uvek vladaju svetom

Prvod Весна Милосавлјевић

TURBO FOLK PROZA SA ELEMENTIMA DUVANJA U FALUS

writing-topics (1)

Živo me zanima kada će, i hoce li uopšte, svi ovi silni vrli novi pisci (i spisateljice, da ne bude da sam zanemarila politički korektnu rodnu ravnoptavnost) ikada shvatiti da to što su ređali petice u srednjoj i osnovnoj školi i osvajali nagrade na lokalnim konkursima za svoje sladunjave, otužne, bezbojne i uglavnom besmislene pričice i pesmice, nikako ne može poneti ponosno ime umetnosti?!
Ajd’ što pišete statuse, kolumne, blogove i ostale kurce palce ali ne, vi se rođaci, ne zaustavljate na tome. Vaša vas urođena seljačka upornost i samopouzdanje sitnih duša vodi dalje – ka objavljivanju knjiga. I to takvih koje trunke umetničkog kvaliteta nemaju i ne služe ničemu sem da sami sebe promovišete i da izdavačima stvite koju kintu u džep.
Naravno, i da se u rodnom selu priča kako ste mnogo uspeli u životu. Ono kad, na svadbi, slavi ili sahrani, rodbina i komšiluk govore:
-Pazi, boga ti, onaj mali/a postao pisac. A vama lepo, širi vam se perje kao kokošima i ćurkama koje ste, do juče, hranili jarmom. Srećni ste do poviše boga što ste se selu predstavili kao neko ko je uspeo da postane prvi u gradu.
Pa se pravite važni i lažno skromni, šatro ponosni na svoje geačko poreklo.
A u tim vašim librama palamudite o svemu i svačemu, od igle do lokomotive, i tripujete se da o svemu znate sve. I malo više od svega.
A objašnjenje je prosto. Niste uspeli da se ubacite ni u jedan reality, niste bili poželjni za Zvezde Granda, niste uspeli ni da upišete mani da završite fakultete, stupili ste u brak sa nekim smorom tek da se prehranite i imate krov nad glavom, izrodili čopor dece a sad se smrtno dosađujete u svojim ,,savrsenim” životima pa to besomučno pretačete u novokomponovanu turbo- folk prozu i prozaičnu poeziju, pokušavajuci da ispunite svoje prazne živote punjenjem tudjih glava svojim popovanjem.
A jedina razlika između vaših petparačkih priča i sapunskih opera je u slicnosti.I jedno i drugo konzumira ista retatdirana populacija.
Velikani naše knjizevnisti se u grobu prevrću dok vi uporno namećete svoje duvanje u falus. Ovce vas i dalje prate. U stopu.

EKSTAZI U SOBI 23

ecstasy-overdose

“Jebote, sinoć sam se baš  žešće odvalio! razmišljao je bunovni Džorž ležeći u krevetu hotelske sobe. Imao je jedno od onih loših spuštanja, đavolski loših, nakon još jednog vikend rejv partija i ogromne količine šarenih pilula koje je zgutao sa nekim enerdži drinkom. Posle se muzika pretvorila u lupanje njegovog srca i dijafragme i boje su postale fluorescentne i imtenzivnije. Platinasto plava kosa njegove devojke je, pod laserskim osvetljenjem diskoteke, menjala boje od ružičaste, preko zelene do purpurne, dok su joj velike sise ispadale iz minijaturnog dekoltea preskupog čipkanog topa. Igrala je i ljubila se sa svima, kao pomahnitala ždrebica u teranju, na sred podijuma, od separea do separea, lepršala je kao drogirani leptir mada je njemu, u pretesnoj suknji boje čokoladice Mars i previsokim štiklama na platformu više ličila na gusenicu ili larvu. I ta će kučka nekog sutra da leči, razmišljao je u polusnu, pre par dana je diplomirala medicinu i pakovala kofere za put na specijalizaciju u Torontu. Pedijatrija, koja ironija, ta rađati neće sve i da poželi a neće poželeti, sebična karijeristkinja, trendsetrka, razmažena ćerka biznismena skorojevića, život je dobijala na srebrnom poslužavniku i halapljivo ga gutala bez mere i bez osećaja za realnost. I pre no što se navukla na ekstazi i kokain, uvlačeći i njega u svoje bogato, blazirano i ograničeno društvo, bila je totalno bezosećajna. Sumnjiva je bila ta njena diploma Beogradskog univerziteta kao što je sumnjiv bio i njen moral, sa podjednakim žarom je skakala sa kite na kitu, po plesnom podijumu ili po spravama u nekoj od fensi teretana, sve su to za nju bile samo sportske discipline. A on ju je zavoleo, davno, još u srednjoj školi dok je na stepeništu, neutešno plakala, gledajući ga svojim ogromnim, nevinim, plavim očima uokvirenim besmisleno dugih trepavicama. A sad ga kučka ostavlja kao još jednu od privremenih sprava za razonodu i odlazi u neku tamo jebenu Kanadu. Javorka će se naždrati javorovog sirupa, idealnije ime nije mogla da dobije, mada su je svi zvali Džes. Tako je, pored navike da se vikendom koji se sve više produžavao i zahvatao radne dane, odvaljuje od raznih psihodeličnih droga i on kraj nje dobio ime Džordž. A sad i šut kartu.

“Ehej, dobro jutro! Jesi li budan? Već sat vremena bulazniš nešto u snu, spominjao si sirup od javora ali naručila sam ti samo obične palačinke sa džemom, u hotelu nema velikog izbora. Hajde da doručkujemo!”

“Gde smo mi i ko si ti? Ili bolje obrnuto!” obratio se začuđen crnokosoj mršavoj devojci koja ga je posmatrala sa sofe skidajući crni lak sa noktiju na nogama.

“U sobi 23. Dovela sam te sinoć kad si se sručio kraj šanka i pao na pod. Ja sam mlađa sestra tvog školskog druga Maxa, zovem se Ana, skraćeno od Željana. A može i Želja. Ne brini, ništa se nije dogodilo, nisam to još uvek uradila ni sa jednim muškarcem. Požuri, moram na predavanja.” navlačila je farmerice i rolku preko belog, sportskog donjeg veša i tako bez teške šminke od prethodne noći i kose vezane u konjski rep izgledala kao da nema više od trinaest godina. Jebo me i Nabokov i ova sad Lolita, koji andrak tražim sa maloletnicom u hotelskoj sobi, još će me i uhapsiti zbog pedofilije!

“Otkud ti novac za hotel? Ja ovo ne mogu da platim a za bežanje nemam snage. Još i room service, pa ti si stvarno luda!”

“Luda sam ja za tobom odavno ali ti me nisi primećivao, čak ni na Maxovom ispraćaju u Ameriku, on je tamo  punih deset godina, oženio se Japankom, imaju dvoje dece, nema nameru da se vraća u Beograd. A i šta će ovde kad mu je tamo bolje?! Hajde, sad će i naše palačinke da stignu.”

“Željo, želeo bih da platim prenoćište i doručak ali nemam novca!”

“Ne treba ništa da platiš, sve ide na moj račun, ne opterećuj se sad time nego požuri, zakasniću na predavanje. I, kad te već toliko zbunjuje, objasniću ti ovu misteriju čim se budeš istuširao.” odgurnula ga je ka kupatilu i otvorila vrata momku iz room servisa, taman na vreme da dečko ne vidi kako se njegova kita bespomoćno njiše između malaksalih mu butina.

Petnaestak mimuta kasnije kita mu je rasla u Aninim ustima dok se džem iz palačinke slivao po njenom licu i ramenima. Svršio je zaprepašćeno gutajući poslednji zalogaj a ona se nasmešila, otpila pola čaše soka, obrisala ubrusom usne i namazala ih ružičastim sjajem.

“Hajde, idemo!” obukao se brzinom vojnika pred smotru i strčao niz stepenice. Ana ga je sačekala u holu, liftom je stigla brže do recepcije i nonšalantno predala recepcionerki ključ od sobe. Na privesku je bilo ugravirano ime hotela i broj sobe. Zaista jeste soba 23, mislio je i ono maločas gore se zaista dogodilo, još uvek mu je telo podrhtavalo od sećanja na spretne usne i jezik ove čudne Lolite, Željane, Ane. Lepota, pomislio je, ko zna u šta će me ova uvaliti.

I jeste ga uvalila u istu postelju, istog hotela, iste večeri u istoj sobi broj 23. U najzanosniju erotsku igru koju je ikada doživeo. Igrala se sa njim isprobavajući sve moguće vratolomije, te usne, te guza, te mastirbiranje samo za njegove oči, te palačinke koje je jeo sa njenog najimtimnijeg mesta, tamo odakle zeka pije vodu. U pauzama mu je Ana ispričala da je brucoš na vetrini, da obožava životinje ali ne sve i da nema nameru da izgubi svoj status trostruke device. Dupla u horoskopu i razvratna devica u hotelskom krevetu. Prodirao je u naredna tri meseca u svaku njenu poru osim tamo gde je uobičajeno što ga je dodatno uzbuđivalo. Sad je, osim ekstazija, postao i ovisnik od Ane. Objasnila mu je da živi u hotelu jer su njeni roditelji vlasnici, tačnije majka i očuh, i da joj je ovde lakše da sprema ispite jer nema gužve ni dreke blizanaca koje je njena mama, pod stare dane, rodila sa svojim dugim, mnogo mlađim mužem. Ne verujem da je stariji od tebe, barem ne više od par godina, i ne podnosim način na koji me posmatra i dodiruje, poverila mu se jednom prilikom nakon uobičajenih seksualnih rituala, nasmešila se i spustila glavu u njegovo međunožje. Ubrzo je izgubio sposobnost da razmišlja o bilo čemu, dakle nekakav incest je problem ove male nezajažljive nimfe koja se tako sveti svetu i sebi samoj, zaključio je nakon orgazma zgranuto držeći pramenove njene išćupane kose u čvrsto stegnutim šakama. O, ne, gubim i razum i kontrolu, ovo mora da prestane, mislo je grozničavo a znao je da neće prestati dok ne bude prekasno.

“Nisi me povredio, lepo mi je sa tobom.” rekla je Ana igrajući na vrhovima svojih bosih nogu, kao da mu čita misli. “I tako moram kod frizera, kosa mi je već oštećena, otpala bi i da je nisi vukao tako jako mada je ovako bolje, baš me pali.” To je jedino što joj je poverovao, njeni su uzastopni orgazmi bili sve nego odglumljeni, devojka je zaista svojski uživala. A on je uživao u noj i u njenom uživanju. Ekstaza i ekstazi, savršena kombinacija. Ali gde će nabaviti Anu, kad na mesec dana otputuje poslom u nekavu vukojebinu, to nije tako jednostavno kao sa ekserima. Proći će i tih jebenih mesec dana, taman će i ona kučka javorovska otputovati u svoju obećanu zemlju, neka joj bude kada je već tako odlučila, još uvek mu se srce cepalo na komade, Dordž je bio opsednut Anom ali Džas je bila ta koju je istinski voleo. Jebeni, usrani, komplikovani život, što se već jednom nešto ne dogodi, bilo šta, samo da ga iz ovog začaranog kruga izbaci kad već ne ume sam da izađe, gunđao je ulazeći u voz. Putovaće najmanje trideset sati ali to mu je bilo draže nego sterilnih par sati provedenih u nekom avionu, voleo je vozove.

Nakon mesec dana totalne monotonije koja se umalo pretvorila u spokoj, vratio se u Beograd i odmah potrčao ka sobi 23. Strast i opsesija bili su jači od ljubavi. Odavno je imao ključ od sobe koju je upravo, u apsurdnoj, punoj erekciji otključavao. Sačekaće Anu ako ona ne čeka njega, dogovorili su se tako juče u kratkom telefonskom razgovoru koji je nedovršen i nedorečen prekinut zbog loših veza između vukojebine i jebene metropole koja se samo besmisleno i uzaludno kiti tim pridevom. Loše veze, ima neke simbolike u tome, pomislo je ulazeći u sobu 23, opasne čak, kao da sam neki Džon Malkovič.

Lolita, Ana, Željana je bila u sobi, tačnije ležala je na podu, gola i umazana džemom od borovnice. Opet njene palačinke i njene igrice. Još je bila i leđima okrenuta, sa isturenom guzom i novom frizurom, kosa je bila kraća, uvijena u dronove i ne više zift crna nego skarletno crvena. Jedan dron je štrčao fiksiran džemom od borovnice kojim se u žurbi, slušajno umazala. Baš je detinjasta, mislio je prilazeći joj, lagano je prešao  šakom preko njenog struka, zatim preko bedara i kukova, uputio se ka mestu gde zeka pije vodu ali ona je ostala nepomična. Čudno ali ne i iznenađujuće, ona je obožavala te perverzne igrice. Prelazeći jezikom preko njenih butina, umesto ukusa borovnice osetio je  ukus metala. Bila je to krv a ne džem a devojka na podu je bila mrtva. Lice nije smeo da joj pogleda. Erekcija mu je bila jača nego ikada. Izdrkao je iznad devojčinog tela koje se hladilo i modrilo sve brže i brže a zatim se stropoptao na pod. Pre nego je izgubio svest, video je poznatu zlatnu minđušu sa rubinom u obliku suze, dopola pojedenu čokoladicu Mars, otisak ženske potpetice na sagu od veštačke kože i treći primerak ključa na kojem je bio ugraviran broj 23.