EKSTAZI U SOBI 23

ecstasy-overdose

“Jebote, sinoć sam se baš  žešće odvalio! razmišljao je bunovni Džorž ležeći u krevetu hotelske sobe. Imao je jedno od onih loših spuštanja, đavolski loših, nakon još jednog vikend rejv partija i ogromne količine šarenih pilula koje je zgutao sa nekim enerdži drinkom. Posle se muzika pretvorila u lupanje njegovog srca i dijafragme i boje su postale fluorescentne i imtenzivnije. Platinasto plava kosa njegove devojke je, pod laserskim osvetljenjem diskoteke, menjala boje od ružičaste, preko zelene do purpurne, dok su joj velike sise ispadale iz minijaturnog dekoltea preskupog čipkanog topa. Igrala je i ljubila se sa svima, kao pomahnitala ždrebica u teranju, na sred podijuma, od separea do separea, lepršala je kao drogirani leptir mada je njemu, u pretesnoj suknji boje čokoladice Mars i previsokim štiklama na platformu više ličila na gusenicu ili larvu. I ta će kučka nekog sutra da leči, razmišljao je u polusnu, pre par dana je diplomirala medicinu i pakovala kofere za put na specijalizaciju u Torontu. Pedijatrija, koja ironija, ta rađati neće sve i da poželi a neće poželeti, sebična karijeristkinja, trendsetrka, razmažena ćerka biznismena skorojevića, život je dobijala na srebrnom poslužavniku i halapljivo ga gutala bez mere i bez osećaja za realnost. I pre no što se navukla na ekstazi i kokain, uvlačeći i njega u svoje bogato, blazirano i ograničeno društvo, bila je totalno bezosećajna. Sumnjiva je bila ta njena diploma Beogradskog univerziteta kao što je sumnjiv bio i njen moral, sa podjednakim žarom je skakala sa kite na kitu, po plesnom podijumu ili po spravama u nekoj od fensi teretana, sve su to za nju bile samo sportske discipline. A on ju je zavoleo, davno, još u srednjoj školi dok je na stepeništu, neutešno plakala, gledajući ga svojim ogromnim, nevinim, plavim očima uokvirenim besmisleno dugih trepavicama. A sad ga kučka ostavlja kao još jednu od privremenih sprava za razonodu i odlazi u neku tamo jebenu Kanadu. Javorka će se naždrati javorovog sirupa, idealnije ime nije mogla da dobije, mada su je svi zvali Džes. Tako je, pored navike da se vikendom koji se sve više produžavao i zahvatao radne dane, odvaljuje od raznih psihodeličnih droga i on kraj nje dobio ime Džordž. A sad i šut kartu.

“Ehej, dobro jutro! Jesi li budan? Već sat vremena bulazniš nešto u snu, spominjao si sirup od javora ali naručila sam ti samo obične palačinke sa džemom, u hotelu nema velikog izbora. Hajde da doručkujemo!”

“Gde smo mi i ko si ti? Ili bolje obrnuto!” obratio se začuđen crnokosoj mršavoj devojci koja ga je posmatrala sa sofe skidajući crni lak sa noktiju na nogama.

“U sobi 23. Dovela sam te sinoć kad si se sručio kraj šanka i pao na pod. Ja sam mlađa sestra tvog školskog druga Maxa, zovem se Ana, skraćeno od Željana. A može i Želja. Ne brini, ništa se nije dogodilo, nisam to još uvek uradila ni sa jednim muškarcem. Požuri, moram na predavanja.” navlačila je farmerice i rolku preko belog, sportskog donjeg veša i tako bez teške šminke od prethodne noći i kose vezane u konjski rep izgledala kao da nema više od trinaest godina. Jebo me i Nabokov i ova sad Lolita, koji andrak tražim sa maloletnicom u hotelskoj sobi, još će me i uhapsiti zbog pedofilije!

“Otkud ti novac za hotel? Ja ovo ne mogu da platim a za bežanje nemam snage. Još i room service, pa ti si stvarno luda!”

“Luda sam ja za tobom odavno ali ti me nisi primećivao, čak ni na Maxovom ispraćaju u Ameriku, on je tamo  punih deset godina, oženio se Japankom, imaju dvoje dece, nema nameru da se vraća u Beograd. A i šta će ovde kad mu je tamo bolje?! Hajde, sad će i naše palačinke da stignu.”

“Željo, želeo bih da platim prenoćište i doručak ali nemam novca!”

“Ne treba ništa da platiš, sve ide na moj račun, ne opterećuj se sad time nego požuri, zakasniću na predavanje. I, kad te već toliko zbunjuje, objasniću ti ovu misteriju čim se budeš istuširao.” odgurnula ga je ka kupatilu i otvorila vrata momku iz room servisa, taman na vreme da dečko ne vidi kako se njegova kita bespomoćno njiše između malaksalih mu butina.

Petnaestak mimuta kasnije kita mu je rasla u Aninim ustima dok se džem iz palačinke slivao po njenom licu i ramenima. Svršio je zaprepašćeno gutajući poslednji zalogaj a ona se nasmešila, otpila pola čaše soka, obrisala ubrusom usne i namazala ih ružičastim sjajem.

“Hajde, idemo!” obukao se brzinom vojnika pred smotru i strčao niz stepenice. Ana ga je sačekala u holu, liftom je stigla brže do recepcije i nonšalantno predala recepcionerki ključ od sobe. Na privesku je bilo ugravirano ime hotela i broj sobe. Zaista jeste soba 23, mislio je i ono maločas gore se zaista dogodilo, još uvek mu je telo podrhtavalo od sećanja na spretne usne i jezik ove čudne Lolite, Željane, Ane. Lepota, pomislio je, ko zna u šta će me ova uvaliti.

I jeste ga uvalila u istu postelju, istog hotela, iste večeri u istoj sobi broj 23. U najzanosniju erotsku igru koju je ikada doživeo. Igrala se sa njim isprobavajući sve moguće vratolomije, te usne, te guza, te mastirbiranje samo za njegove oči, te palačinke koje je jeo sa njenog najimtimnijeg mesta, tamo odakle zeka pije vodu. U pauzama mu je Ana ispričala da je brucoš na vetrini, da obožava životinje ali ne sve i da nema nameru da izgubi svoj status trostruke device. Dupla u horoskopu i razvratna devica u hotelskom krevetu. Prodirao je u naredna tri meseca u svaku njenu poru osim tamo gde je uobičajeno što ga je dodatno uzbuđivalo. Sad je, osim ekstazija, postao i ovisnik od Ane. Objasnila mu je da živi u hotelu jer su njeni roditelji vlasnici, tačnije majka i očuh, i da joj je ovde lakše da sprema ispite jer nema gužve ni dreke blizanaca koje je njena mama, pod stare dane, rodila sa svojim dugim, mnogo mlađim mužem. Ne verujem da je stariji od tebe, barem ne više od par godina, i ne podnosim način na koji me posmatra i dodiruje, poverila mu se jednom prilikom nakon uobičajenih seksualnih rituala, nasmešila se i spustila glavu u njegovo međunožje. Ubrzo je izgubio sposobnost da razmišlja o bilo čemu, dakle nekakav incest je problem ove male nezajažljive nimfe koja se tako sveti svetu i sebi samoj, zaključio je nakon orgazma zgranuto držeći pramenove njene išćupane kose u čvrsto stegnutim šakama. O, ne, gubim i razum i kontrolu, ovo mora da prestane, mislo je grozničavo a znao je da neće prestati dok ne bude prekasno.

“Nisi me povredio, lepo mi je sa tobom.” rekla je Ana igrajući na vrhovima svojih bosih nogu, kao da mu čita misli. “I tako moram kod frizera, kosa mi je već oštećena, otpala bi i da je nisi vukao tako jako mada je ovako bolje, baš me pali.” To je jedino što joj je poverovao, njeni su uzastopni orgazmi bili sve nego odglumljeni, devojka je zaista svojski uživala. A on je uživao u noj i u njenom uživanju. Ekstaza i ekstazi, savršena kombinacija. Ali gde će nabaviti Anu, kad na mesec dana otputuje poslom u nekavu vukojebinu, to nije tako jednostavno kao sa ekserima. Proći će i tih jebenih mesec dana, taman će i ona kučka javorovska otputovati u svoju obećanu zemlju, neka joj bude kada je već tako odlučila, još uvek mu se srce cepalo na komade, Dordž je bio opsednut Anom ali Džas je bila ta koju je istinski voleo. Jebeni, usrani, komplikovani život, što se već jednom nešto ne dogodi, bilo šta, samo da ga iz ovog začaranog kruga izbaci kad već ne ume sam da izađe, gunđao je ulazeći u voz. Putovaće najmanje trideset sati ali to mu je bilo draže nego sterilnih par sati provedenih u nekom avionu, voleo je vozove.

Nakon mesec dana totalne monotonije koja se umalo pretvorila u spokoj, vratio se u Beograd i odmah potrčao ka sobi 23. Strast i opsesija bili su jači od ljubavi. Odavno je imao ključ od sobe koju je upravo, u apsurdnoj, punoj erekciji otključavao. Sačekaće Anu ako ona ne čeka njega, dogovorili su se tako juče u kratkom telefonskom razgovoru koji je nedovršen i nedorečen prekinut zbog loših veza između vukojebine i jebene metropole koja se samo besmisleno i uzaludno kiti tim pridevom. Loše veze, ima neke simbolike u tome, pomislo je ulazeći u sobu 23, opasne čak, kao da sam neki Džon Malkovič.

Lolita, Ana, Željana je bila u sobi, tačnije ležala je na podu, gola i umazana džemom od borovnice. Opet njene palačinke i njene igrice. Još je bila i leđima okrenuta, sa isturenom guzom i novom frizurom, kosa je bila kraća, uvijena u dronove i ne više zift crna nego skarletno crvena. Jedan dron je štrčao fiksiran džemom od borovnice kojim se u žurbi, slušajno umazala. Baš je detinjasta, mislio je prilazeći joj, lagano je prešao  šakom preko njenog struka, zatim preko bedara i kukova, uputio se ka mestu gde zeka pije vodu ali ona je ostala nepomična. Čudno ali ne i iznenađujuće, ona je obožavala te perverzne igrice. Prelazeći jezikom preko njenih butina, umesto ukusa borovnice osetio je  ukus metala. Bila je to krv a ne džem a devojka na podu je bila mrtva. Lice nije smeo da joj pogleda. Erekcija mu je bila jača nego ikada. Izdrkao je iznad devojčinog tela koje se hladilo i modrilo sve brže i brže a zatim se stropoptao na pod. Pre nego je izgubio svest, video je poznatu zlatnu minđušu sa rubinom u obliku suze, dopola pojedenu čokoladicu Mars, otisak ženske potpetice na sagu od veštačke kože i treći primerak ključa na kojem je bio ugraviran broj 23.

 

 

 

 

 

Advertisements

ZEMALJSKI DANI TEKU

21616005_1404706669584091_6474005985206569889_n

Svako je kovač svoje sreće, kažu. Lako je reći, iskovati mnogo teže.
Rodiš se tako izmedju dva rata, na selu, pa još žensko. Sa trinaest godina pronadješ mrtvu majku na njivi. TBC, volja božja. Ideš na njivu i kod stoke, gladuješ, maćehe se smenjuju.
Pre punoletstva te udaju, da ih ne koštaš. Prihvatiš dužnost jer ti nema druge. Rintaš, decu radjaš, kuće zidaš, poštuješ muža… I to je sve od ljubavi. Deca odrastu, dobiju krila i svoju decu. Srećna si što imaš privilegiju da bdiš nad svima njima. To što im se nesebíčno daješ jeste ljubav, majčinska, bezuslovna. Praštaš im i kad se ogreše o tebe.
Za tren, više nisi mlada, muža si sahranila nakon više od pedeset godina braka. Takav je život, ideš dalje, šta se drugo može?! Sudbina, usud, viša sila, bog…reše da moraš nadživeti i svoju decu. Ostaje crnina, gorčina, praznina. Živiš nekako dalje, čak se po nekad i nasmeješ. Brineš o tudjoj tudjini jer više nemaš nikog svog.

Zagaziš tako u devetu decenju, i ona je pri kraju, sama si i znaš.
Jedino je pravilo da pravila nema.

Hay, beby, take a walk on the wilde side

12091329_1054731771204849_7921933877188326398_o

Hay, baby, take a wallk on a wilde side…

Sanjala sam, u smislu usnila, jednog svog Fb prijatelja. I to čak dva puta. Oba sna su veoma č udna i skroz mi je nejasna njihova poruka. Ali zato su ti snovi,ne maštarije, vrlo upečatljivi, precizni i zanimljivi.
U prvom snu, ja čitam intervju koji je neko napravio sa njim, čitam ga iz novina, ne znam kojih, pitanja su vrlo lične prirode ali on vrlo opširno i otvoteno govori o svojoj intimi, kao da je dugo čekao priliku da nekom otvori srce, i to ranjeno nakon što ga je voljena devojka ostavila. Na momente zvuči patetično ali nadasve iskreno.
Dugo nakon tog sna nisam mogla da razlučim da li sam sanjala nepostojeći intervju ili pak sve to saznala iz statusa i komentara.
Drugi san vezan za istog prijatelja usnila sam pre par noći. Taj je san već na granici bizarnog. Odlazim sama na gitarijadu koja se tradicionalno odrzava na Laguni kraj Velike Morave. Tamo nenadano zatičem njega. Jako smo blizu stejdzu ali on je za par koraka blizi izvodjačima, kao da ima neke veze sa organizatorima, kao da sve te ljude odavno lično piznaje. U jednom me trenutku grli, onako kako se to na zivim svirkama čni, ne mogu da razaznam da li je to zaštitnicki gest da me odbrani od rulje ili pak vešto napravljen potez kojim će me odgurnuti od prve linije. A onda izvodjači počinju da se smenjuju. Ne lokalni bendovi nego najpre Tina Tarner u čijem medjunožju, na tren, završava njegova glava.
Kažem mu da ima više sreće no pameti, onako u šali, a zatim ga gubim iz vidokruga, ostaje negde iza mene. Bendovi i izvodjači se smenjuju, poslednji se pokjavljuje Lu Rid sa svojim kultnim ”Hay,baby,take a wallk on a wilde side.”
Uživam u svirci i niko mi ne smeta niti nedostaje. Mog prijatelja nema u mojoj blizini ali to me ne opterećuje, svirka je isuviše dobra da bih mislila o bilo čemu drugom.
Čudno, baš čudno, dva puta sanjati istu osobu a da je praktično i ne poznajem. Šta li mi to podsvest poručuje?!
Dok sam sanjala varijacije na temu lavirinta i ljudi bez lica, tu mi poruka beše jasna. Ovu sad ne razumem ama baš nikako.
Čudno, baš čudni neki snovi me more.

OKRUTNO LETO

crying_by_oldboy666-d5lzbhf (1)

To leto, kratko, sparno, pretoplo, lepljivo od znoja donelo je u moj život mnoge drage, dugo očekivane ljude tek da bi ih, ironično šaleći se kao sa povremenim letnjim pljuskovima, ponovo odnelo bez povratka.
Da li verujem u sudbinu? Nikada nisam razumela pravo značenje ovog pitanja, ličilo mi je uvek na ona pitanja da li verujem u horoskop ili u Boga, pitanje za još jednu besmislenu i nesvrsishodnu salonsku debatu. I još uvek ne znam da li je sudbina, raspored zvezda ili svemoćni čika sa bradom odlučio šta će se i kako dalje odvijati ali sigurna sam da ja nisam imala nikakvog uticaja na splet okolnosti, pa ni na sopstveni život.

Bolest i smrt nisu ono što neko planira niti priželjkuje, nisu to rado viđeni gosti ni u jednom domu, ni u čijem životu. A pohode nas, iznenada i bez najave, kao i mnoge druge nedaće koje im društvo u pohodima prave. U trnutku dok pokušavam da otkucam ovaj tekst, čak četiri člana moje porodice leže na bolniškim posteljama i čekaju ishod. Ja prestravljena sedim za radnim stolom i čekam još jedan talas crnih marama, ešarpi i veštačkog cveća. Ne zato što sam mračna i morbidna nego zato što ne umem da zatvorim oči pred očiglednim, pred činjenicama.

Ne, ja ne glumim žrtvu, čak i ne mislim da to jesam, ja samo iznosim činjenice a glumim optimizam i dobro raspoloženje mada sam svesna da mi loše ide. Ne umem lažno da se smejem a ovde nema ničega za smeh. Postajem cinična i ogorčena a takvu sebe ne volim niti prepoznajem. Zaboga, barem sam ja u kriznim situacijama bila ta koja je najviše prisebnosti pokazivala. Bila sam, više nisam. Ne znam kada se tačno dogodio moj lični krah i moja kapitulacija nad neumitnim ali znam da ono što me nije ubilo, ubilo je najlepši deo mene. Malo po malo, deo po deo i sad sam loše sklepani mozaik od ljubavi, brige, vere, straha, nade, očaja.

A trebalo bi da se radujem, satirične osvrte i duhovite opaske da pišem, kao nekada. Pokušavam ali zvušim jetko, osorno i nedorečeno. Ne, nisam to ja, neću takva među ljude, mnogi od njih slične bitke vode. Nikog nije briga, to mi je odavno jasno, bolestan i skrhan nikom nisi potreban. Čak i ako je samo prolazna faza, zavuci se u svoja četiri zida, budi srećna da makar to imaš i pomozi. Najpre sebi pa drugima, nikako obrnutim redom kako si to u mladosti činila verujuči da prd sobom imaš još mnogo vremena. A to je zabluda, niko nema sve vreme ovog sveta i niko neće spasiti svet, takvo je ustrojstvo stvari, oduvek.

Istučiraj se, isfeniraj kosu, našmimkaj se diskretno i nastavi putem koji moraš da pređeš. Nema vrdanja, nema zabušavanja, stari lisac nikada nije ni imao nameru da te mazi, sad se već dobro poznajete, odavno ste na ti. Ne pitaj se ko će tvoje breme da nosi jer odgovor znaš odavno. Spasi sebe. To je sasvim dovoljno. Za početak, za svaki početak.

Kad su okolnosti takve da se život uroti protiv nas jedino što možemo učiniti je da hvatamo svoj pojas za spasavanje. Biće teško, najgore je onima koji ostaju.

 

Seks, laži i video zapisi

binary-958956_640

Mnogi akteri ove priče provešće još jednu u nizu besanih noći jer nije lako suočiti se sa izdajom, bilo da vas izda otac, sin ili sveti duh, ne prija ni najvećim emotivnim škrticama.

Još uvek u stanju šoka pokušavam da razjasnim sebi zašto je sve to moralo da se desi. I nemam odgovor gde sam to pogrešila i zašto sam, bez znanja i saglasnosti, u tuđu priču dovedena, kao nekakva marioneta ili krpena lutka koju su davno odbacili pa je nanovo pokupili iz kutije sa starim igračkama.

A tog sam leta samo otišla na plažu, ponela sendviče, kafu, knjigu i svoj stari mobilni telefon. Moj muž je plivao duže nego obično a ja bih se nakon par pročitanih stranica i par preplivanih krugova vraćala glupom internetu.

Imala sam tada oko 250 prijatelja na Fejsu i fino se zabavljala u par grupa za satiru i crno belu fotografiju. Nije bilo nikakvog prevelikog zblizavanja, samo razbibriga i po malo edukacije. Nije mi bilo potrebno više od toga. Ali tog sam letnjeg dana, tek da vidim u čemu je stvar, za  svega par sati, bez selekcije, prihvatila sve zahteve i tako premašila impozantnu cifru od preko 1. 500 prijatelja. Virtuelnih dakako jer šta očekivati više na deponiji emocija zvanoj društvena mreža?! Pri tom sam verovala da ću novostečene prijatelje lako obrisati, ako ni zbog čega drugog ono zbog bolje preglednosti i interakcije.

Bila je to greška, ubrzo sam shvatila da je u moj virtuelni život ušla horda ljudi loših namera, vrlo loših, uključujući čak i neke koji se bave nelegalnim poslovima. Ne htedoh da budem paranoična te krenuh polako da brišem jednog po jednog ali ispostavilo se da je to dugotrajan i težak proces s obzirom na loš protok interneta i moju hroničnu nezainteresovanost za svet oko mene, pa još sad i virtuelni. Nisam obraćala pažnju na većinu neznanaca oko sebe ali jedan od njih je obratio pažnju na mene. To sam shvatila tek nakon skoro godinu dana,  posle jednog inteligentnog mada patetičnog komentara o suicidnim sklonostima i tada sam bolje pregledala profil čiji autor tako pretenciozno koketira sa tabu temom zarad skretanja pažnje na sebe.

Na samom profilu nije bilo ničeg zanimljivog, svega dve fotografije, obe skinute sa neta, na jednoj je bila otvorena knjiga a na drugoj nešto nedefinisano, statusi malo muzike a od pisanih lakonski- apatija, monotonija, beznađe i taj weltshmertz fazon. Ništa posebno. Par lajkova i par komentara na tom profilu nisu mi značili ništa. Ali na chatu sam se doslovce zgranula. Retroaktivno sam pročitala na stotine poruka upućenih meni od ljubaznih, preko bezobraznih do vrlo ličnih, vlasnik je naime tvrdio da se poznajemo lično i to jako dugo, oslovljavao me sa Duck Face a na prvi dan proleća mi je čestitao imendan. Bilo je i poruka tipa šta bi mi sve radio, i kad, i gde i kako. Na groblju bi me… mislim to. Gothic and amazing, pomislih sarkastično i napisah mu da me se okane, da nadje drugu budalu za zezanje a priču o tome da se znamo da okači mačku o rep jer je čist blef. Poruke mu behu pismene ali još uvek pojma nisam imala sa kime se objašnjavam. Sophisam, intelektualni nastup, originalan smisao za humor ali ništa što već ranije nisam sretala.

Kada je spomenuo tu knjigu već sam počela da naslućujem o kome se radi. Da, bilo je tu i nekakve njegove poezije, prepričanih snova, uglavnom o belim klozetima i belim wc šoljama. Setih se filma Diskretni šarm buržoazije i one scene u kojoj ljudi vrše veliku nuždu za trpezarijskim stolom a obeduju u privatnosti klozeta. Pretnciozni Godar ili Grinavej, ne sećam se više.

I najzad otkrivanje identiteta, neko koga sam mislila da poznajem bezmalo četiri decenije. Baš infantilno od mene. Nakon toga horor od njegovih seksualnih fantazija, sećanja na mene iz mladosti, nice try, priče o hroničnoj apatiji, o bolesti oca, o potrazi za mirom kao u filmu Mediteraneo koji je oduvek obožavao, zatim njegov idol, ješa pervertito alias Woodz Alen (kod koga li je završio Kratak ali koristan vodič za gradjansku neposlušnost ?!), njegova je ulica Eduardo Kardeli, mislim stvarno, a to sa mnom bilo je… opsesivno. Koje, bre, TO?! Šta je bilo pre dvadeset i kusur godina a da nije izbledelo kao moja zelena zavesa koju je uredno primetio nakon što se ubrzo parkirao ispred moje kuće, eto, bejah mu usput, pisao mi je barem sat vremena čekajući da ga pozovem da udje unutra.

Jesi li ti uopšte trezan i šta te dovodi meni?

Trezan sam sasvim, osmeh mu se razvlači preko moje tastature, a dovode me sećanja. Da, bilo je baš opsesivno, reče po ko zna koji put i ode svojim, tamo gde pripada.

I tu priči nije kraj nego početak.

 

 

Sačuvaj molitvu

original

Vreme prošlo

Godina 1984. Orvelova ali ja ne osećam ništa zlokobno u atmosferi. Septembar je mesec. Upravo sam se vratila iz Nemačke gde sam provela dva i po meseca letnjeg raspusta, kod tate i njegove nove porodice. Idem u prvi razred srednje škole, očajna sam zbog viška kilograma i držim logorsku dijetu. Svoju dugu, smeđu kosu sečem na sasvim kratko. bojim u plavo i podižem u vis toname gela. Uveče, kako to nalaže ondašnja moda, izvlačim Valerom crvene i zelene pramenove ispred naprslog ogledala u toaletu krcate diskoteke na terasi hotela. Pripaljujem svoju prvu cigaretu i muka mi je. Što od dima, što od gladi, što od straha od drskih, ocenjivačkih pogleda mladića naslonjenih o zidove na kojima još uvek nema sadašnjih butika.

Onda ugledam njega i moja nervoza i nesigurnost dostižu zajednički vrhunac. Dečko u koga sam zaljubljena od prvog osnovne, još otkad smo igrali žmurke u pauzi nekakve školske priredbe upriličene u kancelariji mesne zajednice. Ni toga danas nema, pionirske kape i marame završile su na tavanima,  u porumima,na smetlištima. Nekako uspevam da mu priđem i započinjem razgovor jer se, kako to uvek biva, moja najbolja dugarica zabavlja sa njegovim najboljim drugom. Niam se plašila razgovora, znala sam sve moguće i nemoguće stvari o muzici grupa Duran Duran, ABC, Spandau Ballet i mnogih drugih koji su tada bili u trendu a ni engleski mi nije loše išao, štaviše.

“Znaš celu englesku i američku top listu napamet, od prvog do poslednjeg mesta, ne brini, na svom si terenu!” bodrim sebe dok mi srce skakuće od peta ka grlu i nazad zaustavljajuči mi dah i reči.

On, moja simpatija, dve godine stariji od mene, drži se nadmeno i superiorno, sve u stilu, ma pusti, klinka! Zadivljeno ga gledam dok mu, na njegovu molbu, diktiram reči pesme Sačuvaj molitvu (Save a Prayer) grupe Duran Duran, velikog hita što će vreme koje dolazi, kao i mnoge druge stvari kojima se ni nadali nismo, dokazati svojom neumoljivom preciznošću. Pronalazomo čak dve dodirne tačke u zajedničkim interesovanjima. Oboma nam je najvažnije da nam roditelji kupe najk ili barem starke, po mogućstvu crvene, kao i da te večeri ne pada kiša koja će nam rastopiti gel sa kose i krvavo crvenim mlazevima obojiti lica. Od sudbine se ipak ne može pobeći jer se to ipak dogodilo. Kasnije, dok me po kiši prati kući, trčimo i takmičimo se u poznavanju pesama i njihovih izvođača, ja pobeđujem ubedljivo i njegovo nadmeno držanje splašnjava. Dobro je, razmišljam, nisam uzalud gladovala tri nedelje! Na rastanku odbijam da ga poljubim jer takav je red a on, na moju žalost, ne insistira. Ima stila, zaključujem i osvanem u maštarijama o njemu.

Nikada se nismo zabavljali. Neka druga devojka je nabavila najke pre mene i time definitivno osvojila njegovu naklonost. Snob, kažem sebi naglas dok mi se suze slivaju niz lice.

deployment-crying-1200x800

Vreme sadašnje

Godina je 1991. orvelovskija od one prave, sada tako davne i daleke, gledano iz ove perspektive, tako čedne i romantične. Decembar je mesec, radim privremeno u nekoj prodavnici mešovite robe, na zamenu, brišem rafove i menjam u sebi konjugacije i deklinacije na latinskom, u pokušaju da dokažem sebi kako se još uvek nisam predala. Vest sa radija me skameni kao stub od soli, zaglavljenu između rafova sa lepo upakovanim začinima. Kutija morske soli pade na pod, ispustiše je moje ruke koje su, u šoku, otkazale poslušnost. Poginuo je. Moj dečko, onaj isti sa terase diskoteke koji je, čitavo jendo veče, bio skoro sasvim moj. Sa svega dvadeset tri godine, poginuo je on, največi pacifista kojeg sam znala, poginuo glupo i besmisleno u još glupljem i besmislenijem ratu.

Na sahrani, palim belu sveću suvih očiju i sleđenog srca, ne mogu, neću da verujem! I dok mehanički, kao na usporenom snimku, spuštam ispucale usne na hladan, metalni, blindirani kovčeg znam da nikada sebi neću oprostiti što ga, one večeri, nisam poljubila.

SashaZombifiedDeath