Work in Progres

53503886_2539206833026233_7494858617468747776_n

 

Im so tired of darkness inside
tired of Lars von Tiers points of wiew
tired of celebraties
tired of lost lambs
tired of politics
and those who writte ane rewritte history
tired of emptyness fullfild with The Sound and the Fury
tired of Falkner and incest in his novels
tired of Nobel Prize
and tired of Robert Zimmern, too
tired of everything that stands between me and you.

Advertisements

Rutina

 

 

Ništa ne ubija kao rutina.
Nije to skup radnji koje možemo nego moramo obaviti.
A sve i da je obratno, ostaje smrtonosno
Oruđe zakamflirano u oružje, ubojito.
Rutinski otvaram prozore, nigde svežeg vazduha.
rutinski brišem prašinu, nigde blistavog prostora,
rutinski nameštam krevete, nigde mirisa lavande,
rutinski kuvam ručak, nigde začina ljubav zvanog
rutinski posmatram nebo, nigde sjaja ni sumraka
rutinski vodim ljubav sa ljubavnikom i mužem naizmenično,
nigde uzbuđenja…
Rutinski vodim visokoparne polemike na opšta pitanja,
nigde rešenja ni otkrovenja.
I svi smo povezani celinom rutine
a sveže izdanke zatrpavaju ruine.
Ne, to se ne menja, menjaju se samo slike u našim glavama,
rečenice u našim nedorečenim konstrukcijama.
Rutina nas spašava i uništava,
na ravne časti,
a svi joj hrlimo jer petlje nemamo
da je prekinemo i zasvagda uništimo,
iznova krenemo…
Umorni smo i malaksali,
pomalo bezvoljni bez veštačkih stimulansa.
Rutina je ubila sve u nama i okolo nas
a sami smo je izabrali
kao slamčice spas.

ČUDNIJE OD LJUBAZNOSTI

alex-gregory-i-used-to-call-people-then-i-got-into-e-mailing-then-texting-and-now-i-new-yorker-cartoon_a-g-9177375-8419447

Zaista, nema ničeg lepšeg od ljubaznosti. I ničeg čudnijeg. Nije ta skeptičnost prema ljubaznim ljudima produkt novog doba, postoji oduvek, u krizna i sumanuta vremena logično poprima ozbiljnije i šire srazmere jer, u beskrupuloznom okruženju, mada nam ljubazna osoba dolazi kao zrak svetlosti u mrklom mraku jazbine, nemoguće je ne zapitati se šta takav neko zapravo želi od nas?! Da li nas lobira, da li nas vrbuje za neki svoj cilj, da li je u pitanju zapravo vrlo vešt manipulator, lepo zakamuflirani vuk u jagnjećem ruhu, da li nam glumi prijatelja a zapravo je neprijatelj?! Ili barem uzurpator.

Zašto čini za nas sve što čini, zašto nam je pri ruci i na usluzi, zašto nam otvara nove šanse i nove vidike, zašto se trudi oko nas, zašto nas podržava, bodri i kuraži, čak i kad nismo u pravu, čak i kad to što radimo i nije bog zna šta, zašto svoje dragoceno vreme izdvaja ne bi li nam pomogao u bitkama samo nama bitnim, u trenucima samo nama teškim, u dilemama samo nama mučnim? Kada se takav neko pojavi u našem životu, zasija kao blistava buktinja svetlosti u beskrajno dugom, mračnom tunelu ali, neminovno, budi sigurnosne alarme u nama, odbrambeni mehanizmi se nesvesno, nagonski aktiviraju, povlačimo se ili na neki drugi način branimo od empate koji možda nije ništa drugo do, onaj već spomenuti, vešto prerušeni vuk u ruhu jagnjeta. On je stalno na usluzi a za uzvrat, naizgled, ne traži ništa. Kako je to moguće kad smo odavno savladali lekciju da se besplatna večera uvek nalazi u nečijoj mišolovci?! Zašto bi ovoga puta bilo drugačije?!

I mi se lecnemo, zastanemo, promislimo i povučemo. Jer nemamo odavno snage da u dobrotu kao takvu verujemo, navikli smo na zamke, spletke, izdaje, teško da će nas nekakav stranac uveriti u to da je kraj nas zato što vidi da trebamo pomoć, zato što nas razume, zato što smo mu možda simpatični i dragi, zato što je i sam usamljen i željan komunikacije sa sebi sličnima, a ljudi se u biti svojoj ne razlikuju previše, i najgorem tiraninu i najvećem svecu potrebno je isto, malo ljudskog dodira i topline. Ali mi smo to, poučeni pređašnjim lošim iskustvima, pogubili u vremenu, prostoru i prevodu. Izgubili smo veru jedni u druge, sa njom i sposobnost kvalitetne komunikacije, odmetnuli se u samotnjake koji, svaki za sebe, sam i izolovan, liže i leči svoje rane.

No, ta pojava, ma koliko tužno i apokaliptično zvučala ima, ne samo gore okvirno navedenu genezu, no i objašnjenje potkrepljeno činjenicama izvedenim iz subjektivne empirije jer objektivna, složićete se, ne postoji. Dakle, probajte se takvom dobrotvoru i empati koji se volšebno pojavljuje u vašem životu, približiti milimetar bliže od granica koje je postavio i videćete da tu velike bliskosti nema. O prijateljstvu da i ne govorim. Možete razmeniti brojeve telefona, adrese, mejlove, čak i neke tajne ili probleme ali ukoliko ga ili nju, svejedno, pozovete na druženje uživo, izmisliće na stotine razloga da opravda svoju sprečenost, tačnije nezainteresovanost za vas, van okvira virtuelnog simulakruma, i najzad će, kako se i pojavio u vašem životu, volšebno iz njega pobeći. Sve ostaje u granicama neostvarljivog, nedodirljivog, nedorečenog.

Verovatno smo takvoj osobi bili potrebni da prekrati vreme, razbije monotoniju, utroši dokolicu, prozbori koju reč, možda prikupi i koju informaciju o nama, ne nužno u cilju zloupotrebe iste, već puke radoznalosti radi ali to je sve, ne zavaravajte se da tu postoji nešto više. Ničeg realnog ni trodimenzionalnog u virtuelnom svetu nema jer mu to i nije cilj, cilj je tek puka iluzija i svesno forsiranje iste. Još ako je takva osoba okružena, bliska i dobra sa ljudima za koje ste nekad verovali da su skroz super i da ste im bitni a oni vas beskrupulozno demantovali u toj zabludi, ne ostaje vam ništa drugo no da se pokupite i nastavite svojim putem. Bez empate koji to možda i jeste jer želi da bude dobar sa svima a ne samo sa vama. Prihvatite takvo ustrojstvo stvari, ne forsirajte ništa i nikog, bespredmetno je i nezrelo ikog uslovljavati, ukoliko ste mu zanimljivi, kilometri, siromaštvo i obaveze koje se uglavnom navode kao razlog neimanja dovoljno vremena za vas, naći će naćina da vas kontaktira. Ukoliko to zaista želi naći će načina makar to bilo obično, starovremensko pismo. Samo strpljivo i opušteno, društvene mreže se mogu zloupotrebiti ali mogu biti i korisna stvar, sve je do nas. Ukoliko vaš empata traži afirmisane, slavne i bogate a vi ne pripadate tim klanovima, budite uvereni da će radije trčati za njima nego za vama jer se u okruženju naizgled bitnih ljudi i sam oseća bitnijim i ostvarenijim nego što to u realnosti jeste.

Fejsbuk druženja i fejsbuk veze tako poprimaju obličje jedne nove vrste eskapizma i valjalo bi se sa time pomiriti.

Međutim, u svoj toj papazjaniji, pomešanih emocija, interesa i očekivanja, postoje i neke svetle tačke, nekoliko primera koji dokazuju kako baš i nismo toliko robotizovani ni otuđeni kako nam uglavnom izgleda. Jedam je čovek posetio svog fejsbuk prijatelja na klinici nakon operacije, onako ljudski, sa darovima i toplim stiskom ruke a prethodno su se poznavali samo na osnovu objava i komentara, drugi je pak čovek upoznao svoju životnu saputnicu koja već nekoliko godina živi sa njim daleko od svog rodnog mesta, treći je bračni par koji se druži sa ljudima od kojih su povoljno kupili vikendicu, četvrti je mlad čovek koji je, budući da mu je bila usput, skupa sa svojom verenicom i duplo mlađim društvom, povezao stariju ženu do njenog odredišta… i tako redom.

Nije teško zaključiti da je sve na nama i do nas samih. Hoćemo li biti sebične kukavice koje se kriju iza sigurnosti svojih fb profila odakle plasiramo ulepšanu i lažnu sliku o sebi ili ćemo se nekad negde sresti, u dobru ili zlu, i biti samo ono što zapravo jesmo, ljudi, obićni, nesavršeni ali ipak ljudi a ne stondirane mašine koje rade na lajk ili već neki drugi emotikon. Glasam za potonje a vi odlučite na koju ćete stranu. Nije teško jer već ste odlučili, zar ne?!

anno domini 2019.

 

 

 

 

Prokleta je Amerika

497_IMG_8215_GM (1)i

Slava je bio deda od četrdeset i par leta, obučen u farmerice i kožnu jaknu, svetlah, možda posvetljenih pramenova kose, pravilnih crta i svega onoga što se obično stavlja pod opis prijatna spoljašnjost. Ali, na njegovu nesreću, bio je deda. Doduše svom prvorođenom unuku ali sama pomisao na to ga je rastuživala i činala da se, kraj svoje mlade, udate ljubavnice oseća još starijim no što jeste. A tek pred selom, kad uveče do sportskog društva, na koje pivo i kibicovanje mladih, tek stasalih i tek pridošlih cura, pođe, u zemlju je propadao i sudbu hudu kleo što baš njega takva nevolja da snađe?! Muškarac u punoj snazi a obeležen. Deda!
Njegov razmaženi sin, razmažen skoro isto koliko i sam Slava, je baš morao da oženi tu devojku kojoj je, onako, mlad i zelen, i nesmotren napravio dete, ukoliko ga je uopšte on napravio, ko zna sa kime se sve ta došljakinja nije vucarala a sad je, eto, njegova zvanična snaja i majka njegovog unuka. Ne samo rodno selo, i pola mu se Beča smeje, bilo da su tamo na privremenom radu, bilo da su ovde na ferijama. Niko mu ništa ne u lice ne kaže ali osećaju se njihovi podrugljivi pogledi koji kao da ponavljaju…Deda Slava, Deda Slava, Deda Slava…
A Slava sveže razveden i smrtno zaljubljen, taman od oca gastarbajtera dobio najnoviji model Alfa Romea i siguran posao u Beču, dobio i poveću gotovinu jer plata mu je tamo mala, i počeo da iznova momkuje i ašikjuje jer mu je to preranom ženidbom sa miradžikom iz susednog sela bilo uskraćeno. I kad je kucnuo čas da sve propučteno nadoknadi, on postade deda.
Nije se Slava stideo toga što nema škole, nije se stideo ni što mu deca nemaju škole mada je i to krio, veštim zaobilaženjem razgovora na tu temu. Ali deda, što je mnogo, mnogo je.
Zalud palate, zalud travnjaci, zalud sluge da to održavaju, zalud vozni park i neprestana putovanja na relaciji rodno selo- prestonica Austrije, zalud novci u raznim valutama, Slava je bio nesrećno zaljubljen, jer lepa žena koja se maćkasto meškoljila u krevetu njegovpg bečkog stana, avaj, beše neopozivo udata. Ženio bi Sava nju u Las Vegasu, Monte Karlu ili na sred sela samo da mu nisu branili njegov otac i njen muž. I tako je nesrećno zaljubljeni, ne svojom krivicom deda Slava patio kao izbledela patika u izlogu Aldija, Hortena ili Lidla ali spasa ne vićaše.
Jedina uteha behu reči njegovog oca, koji ih je vazda svakom poznaniku i putniku namerniku, bez razlike ponavljao:
,,Nisam voleo da se moj unuk oženi sa tom, radila je ko konobarka u kafić u naše selo, sirotinja puka a mi bogati, moj unuk mlad i neiskusan, ona prevejana, pet godina starija, podmetnula mu se i eto sad moramo za nji i za dete, na sve naše muke da brinemo. A mučili smo se i radili ceo život i ćena i ja. Za koga?! Zašta?!”

Popularnost na društvenim mrežama

patrick-tomasso-71909-unsplash

Šta znači piti popularan na društvenim mrežama, kome dokazati da smo sposobni, kreativni, maštoviti, lepi, voljeni, obožavani, prihvaćeni, etablirani, uspešni i kao takvi, preko potrebni i sebi i drugima? I zašto nam je to uopšte bitno, koja je svrha svega toga? Kao da nam nije dovoljno dobro ono što vidimo u sebi i oko sebe, kao da očekujemo mnogo više, kao da nam se realnost nikako ne uklapa u sliku koju želimo da nametnemo o sebi, bilo vlastitom odrazu u ogledalu, bilo bližem i daljem okruženju, porodici, prijateljima, kolegama, totalnim neznancima, pa se besomučno, pod presijom i u grču, trudimo da svoj značaj pokažemo i dokažemo.

Različiti su načini na koje to činimo, neki se bave umetnošću, muzika, slikarstvo, književnost, neki se bave čistom trgovinom prodajući raznorazne proizvode široke potrošnje, takvi bivaju ismejani i od strane protivnika potrošaćkog memtaliteta ali i od sebi sličnih jer nikad nismo dovoljno dobri ako je neko rešio da nam nađe manu i da nas, iz samo sebi znanih razloga, ne prihvati. No, želja za prihvatanjem još uvek postoji u svakome od nas, male su varijacije na temu kako ćemo dejstvovati ne bi li nečiju pažnju i naklonost pridobili.

Neki, spomenuh već na početku teksta, jednostavno ne žele da budu samo ljudi, obični mali ljudi već nešto makar malo više od toga, recimo neobični mali ljudi. Ta se neobičnost, međutim, vrlo lako pretvara u šablon i poprima neki od opštepoznatih načina dejstvovanja. Pišu se i objavljuju knjige, slikaju se umetničke slike, organizuju se koncerti, promocije, izložbe, tribine, druženja istomišljenika ili barem onih koji su okupljeni oko nekakve zajedničke ideje, tako da postoji šansa da se virtuelno pretvori u realno druženje i kreativno, konstruktivno i korisno provedeno vreme.

Međutim, takve su stvari uglavnom rezervisane za one koji sebi mogu da priušte putovanja, boravak u nekom drugom mestu, izostanak od kuće ili sa posla, ne retko i toliku pasiju da nešto zapravo u biti beskorisno postaje imperativ i full time job. Ali mora se naglasiti da smo nekad u životu svom uradili to i to, to je naravno nešto veoma bitno, postigli uspeh koji su nam drugi verifikovali, upoznali neke bitne ljude, ma koliko se gnušali lobija, nećemo ostati imuni na neprihvatanje od strane istog, tako da će se voditi iscrpljujuća bitka za sopstveno parče slave bilo da je otkinuto od tuđeg ili vlastitog kolača. U svakom slučaju se svojski trudimo da se drugima dopadnemo i tu, ne retko, pravimo mnoge greške.

U toj utrci za omiljenošću koristimo razna sredstava, od servilnosi do suptilnih ili manje suptilnih naredbi i komandovanja, do uvreda i veoma niskih udaraca a sve to samo zato što smo sebi sami natovarili breme koje teško nosimo uprkos blistavim osmesima, ne retko rađenim rukom profesionalnih fotografa koji, kao i ostali, ništa manje no ostali, žele svoj komad kolača zvanog popularnost.

Ipak, u jednom se momentu valja zaustaviti i zapitati, vredi li ovo što radimo tolikog truda, rada, angažovanja, samoizgaranja?! Šta je svemu tome cilj? Da li da prodamo neki proizvod ili smo krajnji proizvod zapravo mi?! I jesmo li dovoljno vešti da proces, od fabrikovanja, do postavljanja poboljšane verzije sebe samih, na tržište uspešno privedemo kraju? I, najvažnije, hoćemo li tako modifikovani, jer ljudi se suštinski ne menjaju, i napokon prihvaćeni, biti srećniji ili, naprotiv, još usamljeniji, otuđeniji i nesrećni.

Najzad, zar je tako teško voleti sebe samo zbog onoga što suštinski jesmo?!

 

Sedam godina vernosti

15589606_1819162015030722_1196921437560872737_n

 

-Nemamo gde, ljubavi moja.
-A šta sa…? zastala je.
-Biće kako sam ti rekao, biće kako smo se dogovorili, ne brini, sredicu ja sve.
-Znam, verujem ali hladno mi je sad ovde na ulici,i cipele me žuljaju i umorna sam, hoću samo da negde sednemo.
-Nemam za piće.
-Imam ja.
-Jebiga, ništa ne radi, ljubavi, a ključevi od onog stana su…njegove je reči odneo vetar.
-Pa, dokle vise?!
-Još malo, strpi se, volim te.
-I ja tebe.
-Znaš, onaj matori, nije on loš lik, idi odradi ga i ima za oboje.
Sneg je vec postao leden kada je taksi stigao i odvezao je.
On je samo mahno, našmesio se, zatim zapalio cigaretu i otišao kuci.
U svojoj dečijoj sobi je otvorio pivo i uključio televizor.
Spikerka je ličila na devojku koju je, par sati ranije, odvezao taksi.
-Iste su sve,govorio je šestoj limemci piva.
Obične, razmažene kurve.
Prespavao je narednih trideset sati a zatim mirno od majke zatrazio doručak, cigarete i džeparac.
U kupatilu je, gledajući se u ogledalu, zalizao negovanom rukom kosu koje su uveliko prošareale sede.
Sredio se i nazvao društvo.
Zviždukao je silazeći hitro miz stepenice.
Život je jedan, živi se.

Mak na konac

3089169765_cacb71b715_z

MAK NA KONAC
Uđem ja tako u jednu privatnu pečurkanu da napravim prilog o njoj i odmah ,,provalim” da gazda ,,drzi” 30-ak radnica neprijavljenih i na minimalcu. Koja nepravda, kakav izrabljivač,pomislim i taman da napišem ultra ostrašženi tekst o tome, ugledam par žena koje poznajem. Jedna ima švajcarsku penziju, druga domaću, treća invalidsku, četvtoj puna kuća bogareša ,i papagaj joj bogat, peta udata za lovatora, šesta gazdina žena itd. Tad mi puče i pred očima ali puče mi i film.  Dokle ćes ti, glupačo, da tuđe bitke biješ a niko te po ušima ne bije da to radiš?! upitah sebe, možda i naglas. Ne rade one za dan i komad nego da imaju izgovor za osmočasovno odsustvo od kuće. Još se slatko narazgovaraju, izogovaraju, padne i po neki flert (nema veze s kim, bitno da se nešto dešava) a kad dođu kući još mogu i da budu ponosne, umorne, uzorne vlasnice svog dinara. Dakle, njima i odgovara da rade na crno, šta ja onda ima tu da teram mak na konac?! Napišem lepu, sve u superlativima reportažu, stavim veliku lepu sliku i još pokupim kintu za reklamu. I svi srećni, i vuk i ovce. Ja više nisam bila ista nakon tog otrežnjenja ali to više nije ni bitno, ubrzo sam bacila sve presice. Ali mi je dan-danas muka kad čujem izraz sloboda medija. Bolje da, umesto njega, uzmete kitu cveća u usta.