Kao pesma

17308837_1867344916879098_3298854865914747757_n

Kao da je to tek tako
Misli pozitivno i cvetaće ti majske ruže u decembru
pa i duže
samo ih redovno suzama, radosnicama zalivaj
budi hrabar, skoči u vir a dalje plivaj
možes ti to samo ako je volje
čak i neplivači hodaju po vodi
kad pada kisa
ti nemoj da pokisneš nego budi vlažan
i postaćeš snažan kad se praviš važan
ubaci po koji filigranski rad u svoje snove
jer takva ce ti biti java
korakom jednim u pobede nove
poljubi dragu svoju što čekace te bleda i nema
ne budi vatru u njoj
pepelom i prahom praotaca je pospi
otiđi bez zbogom, bez osvrtanja, bez povratka
samo je ne zovi njenim imenom krsnim
možda spava.

Advertisements

Možeš ti to!

20170127_153040

“Stvarno me nerviraš! Imaš toliko potencijala a rasipaš se na beznačajne stvari umesto da se okreneš sebi i onome što jesi!” dobro poznati glas je,strogo ali ljubazno,ulazio iz telefonske slušalice u njeno levo uvo. Pomerila je jedan od viklera koji je nosila u kosi a zatim ga i skinula,da ga bolje čuje. Dobru frizuru možeš uvek napraviti ali dobronameran savet retko kad. Nek čekaju lokne,nek čekaju prozori (skinula je i gumene rukavice i odložila magičnu krpu) i usredsredila se na glas koji je dopirao sa stotinak kilometara udaljenosti.

Glas razuma u pravi čas. Taman kad je iz ogledala počelo da je posmatra rezignirano lice uokvireno oreolom od viklera. Nema šanse da ja postanem jedna od onih očajnih domaćica,pomislila je po ko zna koji put ali sada već rešena da u toj odluci i istraje. Biće teško,znala je to i da joj se ne kaže,svaki je povratak na ono što si nekada bio teži od novog početka. Pa ipak,nema šta da izgubi a i tako je već na dobrom putu da izgubi ono najvažnije. Sebe.

“Ja sam velemajstor u tome!” vratila se telefonskom razgovoru.

“U čemu si velemajstor,bre?! U gubljenju vremena na nebitne stvari?! A znaš i sama da možeš više,mogo više. Ja te barem poznajem,i to ne u medjunožju,ne mislim to,znam te u glavu! Shvataš? I ne pričam ti ovo tek tako,ne mogu više da gledam kako traćiš vreme,nerve i talenat na nebitne stvar  i nebitne ljude. Okreni se sebi,radi za sebe a ne za druge. Ali ni protivu njih,nisu ti oni konkurencija ni smetnja,niko nije,sve što jesi sama si sebi. Dokaži sebi,takmiči se sa sobom,pobedi sebe,ne obaziri se na tuđe poslove,imaš dovoljno svojih! Nemoj da mi posle kažeš,a ni pre,kako ti pamet solim,prijateljski ti govorim,znamo se tolike godine i reći ću ti sve šta mislim pa se ti posle ljuti na mene koliko hoćeš!”

“Ne mogu da se ljutim,u pravu si.”

“Odlično,onda smo se dogovorili,samo nastavi da pišeš i okani se praznih priča i polemika,ne treba ti to. Videćeš da će ako istraješ ljudi shvatiti da imaš šta da im ispričaš i da to moze biti i pametno,i duhovito,i pitko,i interesntno. Samo budi ti,to što jesi,napravi sebe i plasiraj se u svom najboljem izdanju. Možeš ti to!”

Veza se prekinula. Stajala je tako na sred dnevne sobe sa telefonskom slušalicom u jednoj i gumenom rukavicom u drugoj ruci dok se oreol sčinjen od viklera,izokrenut nahero,lelujao na promaji koja je prolazila kroz kuću i kroz nju,sve do kostiju. Mogla bih da budem ona stara ja,neču sad ni da razmišljam šta me je kočilo i sprečavalo i šta sve može po zlu i neplanirano da krene. Neću da razmišljam uopšte,biće dovoljno samo da se prepustim. Da se prepustim ljubavi jer to i jeste ljubav. I strast. I ono nešto,onaj neimenovani a neophodni začin svemu što radimo tako da nas ispunjava i daje nam osećaj da naše postojanje,ovde danas,nije uzaludno i bemisleno.

Ljubav i  smisao,nasmejala se i počela da tipka po tastaturi.

Dođavola,ručak može i da sačeka! Načekala se i ona za sve ove godine izolacije. Sad kad je već budna,budnija no što ovo proleće namerava da bude,neće trenuti dok ne završi ono što je odavno započela.

Ne,nije kasno. Taman je na vreme. I nemoj da te ikad više iko ubedi u suprotno jer:

“Možeš ti to,ženo! I ne samo da možeš nego moraš,bre!”

 

Pakleno dobre namere

29906_skola01-stock-thinkstock_ff

Ni slutila nije da će joj to dugo, toplo leto i taj letnji raspust, proveden među neznancima, zauvek promeniti tok života, makar onaj koji je, umom neiskusne, naivne i nesigurne tinejdžerke sebi zacrtala i bojažljivo ga saopštila svom najboljem dugu, dnevniku, jedinom prijatelju kojeg je imala.

Spakovala je nekoliko komada odeće u malu putnu torbu i odmah nakon maturske večeri otputovala sa ocem i njegovom novom porodicom u Nemačku. Veliki svet je nije dočekao raširenih ali ni skrštenih ruku, iskustvo je bilo više traumatično nego lepo ali uspela je da malo proputuje, čak nešto malo Pariza i Ciriha da vidi. I Džejms Bonda je videla tad u Parizu, na par metara između Ajfelovog tornja i nje, stajao je i on sa svojom glumačkom ekipom.

Ona je stajala gde i svi posmatrači, izmedju trake koja određuje dokle nezaposleni imaju pristup i malo dalje od svoje nove porodice, onako po strani kako to uljezima i sleduje. Kakogod, uspela je da vidi deo neba nad Parizom. Dugo ga je posmatrala žmirkajući svojim lepim, velikim ali beznadežno kratkovidim očima te joj se, budućui da su joj roditelji skinuli načare nakon prvog pregleda oftamologa, zaboga, njihovo dete mora da bude lepo i savršeno a ne tamo neko ćoravo i pod manom, te joj se i to nebo nad čuvenom svetskom metropolom učinilo istim kao i sva druga neba koje je do tada videla.

Uključujući i nebo nad Berlinom koji je posetila na par sati, nekoliko godina pre rušenja Berlinskog zida. Imala je utisak da je taj pad Berlinskog zida označio početak jedne nove epohe koja ništa dobro doneti neće ali nikome nije govorila o tome jer zainteresovanih slusalaca nije ni bilo. Ni za jednu temu koja bi zanimala nju, barem. Ljudi sa kojima je živela tih meseci bili su njena poluporodica ,uvek spremni da je kritikuju i ponižavaju, nikad da je saslušaju i podrže.

Nakon još jedne u nizu lažnih, perfidno smišljenih, nepravednih optužbi iz koje je, kao i uvek, izašla kao okrivljena bez krivice, već je očajnički želela da se što pre vrati kući,  svojoj pravoj porodici,svojim knjigama i školi. Filološka gimnazija, nakon toga filološki fakultet i najzad će biti okružena onim što je oduvek volela, knjigama i stranim jezicima. Volela je školu jer se samo u tom okruženju osećala dobro, sigurno i prihvaćenom. Samo tamo nikome nije smetalo to što je ružna i trapava.

I tako se sva usplahirena od očekivanja da najzad bude u svom svetu, jednoga dana, krajem avgusta, sa isto tako malo stvari koliko je i ponela pri dolasku, ukrcala u kupe druge klase u vozu na relaciji Minhen-Beograd .Prvi šok behu joj ulice njenog rodnog grada, izgledale su tako malecke, krivudave i neravne, kao da ih je neka divokoza utabala na svom putu ka najbližem pašnjaku. I kuće su bile malecke, kao kućice za lutke ali ne za onako lepe Barbike kakve je redovno dobijala njena mladja polusestra, ne ove su kuće bile za nege druge, musave, neugledne i odbačene lutke. Kuće za prekobrojne. Takva je bila i njena kuća.

Tu su joj se svi obradovali a onda je usledlio još jedno porazavajuće obaveštenje. Nisu je upisali u njenu voljenu i željenu filološku gimnaziju, kako im je pri odlasku rekla da želi,  nego u ekonomsku školu. Sa gimnazijom nisi ništa, nemaš zanimanje, ko zna hoćeš li završiti fakultet, možda ne uspeš, možda odustaneš, možda se udaš, možda nećemo imati dovoljno novca da te školujemo ,teško da ćeš završiti u roku…spisak razloga beše beskonačan. Gledala je u dedu ali ni on je, po prvi put otkad pamti, ovoga puta nije podržao. Plakala je i molila majku da joj prebaci dokumenta u gimnaziju ali bilo je prekasno, školska godina je već počela i sva su mesta bila popunjena. Direktora gimnazije je posetila sama ali i on je bio neumoljiv. Kasno je.a41b328ed4e962ac03e4

Imaš tek petnaest godina a za tebe je već kasno.
Ko zna da li je tada mogla da nasluti da je to bio početak kraja. Neke su sudbine predodređene i zapečaćene pre i nego što vlasnik počne da ih kuje.

Usledile su decenije borbe, pokušaja,batrganja da se pobegne iz priče pisane po tuđem scenariju i režirane od strane nekog netalentovanog, iskompleksiranog, posesivnog reditelja, godine elana, entuzijazma, čvrstog uverenja da će kad-tad zakoračiti u sopstvenu priču, makar i kao epizodista. Godine u kojima joj je svaka mrvica moralne podrške dolazila kao blistavi dijamant, te ih je tako i prihvatala.

Mrvice sa tuđih trpeza bile su gozba za njenu nadu. Bila je tako glupa, 18767437_834011846752059_810461805718350130_nnaivna i prekobrojna. i sama, sasvim sama.

Lift boy bez portfelja

Pravilnik o programu ispita i načinu polaganja ispita, uslovima za sticanje i oduzimanje licence za profesionalnog upravnika i sadržini registra profesionalnih upravnika („Sl. glasnik RS“, br. 40/2017) primenjuje se od 6. maja 2017. god.

Ovim pravilnikom se uređuje program ispita i način polaganja ispita, uslovi  za sticanje i oduzimanje licence za obavljanje poslova profesionalnog upravnika, kao i sadržina registra profesionalnih upravnika, u skladu sa odredbama  Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Sl. glasnik RS”, broj 104/2016).

young businessman standing in front of elevator
Pročitavši tekst o najnovijem predlogu Ministarstva za gradjevinarstvo, saobracaj i infrastrukturu o upraznjavanju više stotina radnika na poslovima upravnik stambene zgrade najpre pomislih da je po sredi nekakva sprdnja Njuz Neta. Doduše,sprdnja jeste ali sa narodom jer je vest istina.
Drzavni aparat je,u sve masovnijoj ujdurmi oko stranačkog zapošljavanja,osmislio nova nepotrebna zanimanja i nova nepotrebna radna mesta.
Naravno,i ovoga puta,idejni tvorci ovog projekta imaju dobar izgovor za maskiranje svoje bahatosti. Naime,kako nadlezni iz ministarstva tvrde,ovakva će radna mesta biti od višestruke koristi,poboljšaće saradnju i medjuljudske odnose medju stanarima koji će se,pod njihovim budnim,stručnim okom bolje slagati oko krucijelnih pitanja kao što je zamena pregorelih sijalica u hodnicima,ukrašavanje istih egzotičnim cvećem,krečenje i raznorazne sitnice koje su do sada obavljali sami stanari uz eventualnu pomoć predsednika kućnog saveta.
Ali predsednik kućnog saveta je,dakako,nestručno lice te ga treba zameniti novim,osposobljenim i specijalno edukovanim kadrovima koji će,pre no što stupe na tu svetu duznost,pohadjati specijalne kurseve i dobiti posebne sertifikate o svojoj sposobnosti da brinu o stambenoj zgradi. To,ipak,ne moze da radi svako a pogotovo ne bilo ko.

8vzktkqTURBXy83ZWMyZTJlMGYyZTAyZDIxNTBiMGY4MjQxYmRkYTQzNy5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA (1)
Jasno je se ovde radi o još jednoj dobro osmišljenoj pljački naroda jer bi direktori stambenih zgrada trebalo da se finansiraju iz budzeta. Još jasnije je da će na takvim radnim mestima biti uposleni partijski kadrovi,dakle provereno i dokazano podobni ljudi.
Upravnik stambene zgrade više neće moći da bude neki tamo dokoni penzioner,pa još volonter i amater nego pravi pravcati stručnjak.
U dogledno vreme mozemo očekivati i korak napred u pospesnju kvaliteta zivota u stambenim zgradama. To bi definitivno morali biti lift boys čak i u zgradama koje nemaju liftova.
Ta ideja uopšte nije isključena a ni nelogična. Kad moze ministar bez portfelja moze i lift boy bez lifta.

Aleksinac, NATO, Bombardovanje, Godissnjica
Ili upravnik stambene zgrade. Kako samo to gordo i dostojanstveno zvuči.

 

 

Kardašijan za sirotinju

Lepa Brena
Svidelo se nama ili ne estradne ličnosti su odavno postale parametar uspeha.
Sa tih pozicija ove ikone prosečnog konzumenta medijske propagande vrše veoma veliki uticaj na obične ljude koji u njima vide polubogove i idole čiji imidz i način zivota kopiraju, naivno verujući da će tako i sami postati deo dzet seta.
Još davnih osamdesetih godina prošlog veka san mnogih devojaka bio je da liče na Lepu Brenu tim pre što je san mnogih momaka bio da im devojke tako izgledaju.
Kasnije su se pojavile Dragane, Cece, Jelene i mnoge druge ali princip je ostao isti.
Što oskudnija garderoba, što napadnija šminka, što vulgarnije ponašanje, što banalniji tekstovi pesama.
Zabava miliona mnogo pre Pinka, Granda i ostalih medija koji su danas vodeći u promovisanju zvezda koje se najbolje mogu definisati izrazom-Kardašijan za sirotinju.
Ovi predstavnici subkulture već decenijama diktiraju modne trendove, način šminkanja, oblačenja, ponasanja, govora, ishrane i mnogo čega drugog, jednostavno oni su promoteri zivota u ruzičastom.
lepa-brena-pazi-kome-zavidis-ili-puna-usta-peska
Ova anomalija koja se do sad već uveliko ukoreninila i uzela maha u našem društvu samo je jedan od pokazatelja naše sveopšte stagnacije i devalvacije.
Junak našeg doba tako postaje sve ono što nije uputno biti-neuk, bahat, drzak, nevaspitan, netalentovan i najzad nemoralan.
Što veća budala to bolje i zvezda je rodjena.
Najgore u čitavoj priči nije samo loša muzika koja, ruku na srce, trešti sa svih strana i to što glasnije, nego i porazavajuća činjenica da se taj estradni pristup, povrsan i banalan, uvukao bukvalno u sve sfere naših zivota sve dok nije uzeo primat nad svim stvarima koje sadrze estetske i etičke kvalitete.
Vrag je odavno odneo šalu a sve je delovalo tako naivno i bezazleno.
Sad nam ostaje jedino da ćutke gledamo kako neki Mile iz Čačka voli disko i u njemu šumadijski rokenrol.
I da ga igra kako joj sviraju (nekad) cela Jugoslavija.
10917817_10152512435597343_5822357328019034458_n-670x670 (1)
Bilo kako bilo, ništa ne uspeva kao uspeh.

Ne vadi me bez povoda, ne vraćaj me bez časti!

 rep-ljubicevo-600-1
Marko Milenković aktuelni vitez Ljubicevskih konjickih igara.
Dvostruki osvajac titule viteza (2014. i 2016.)
Obe titule je osvojio sa maksimalnih 15 poena.
Rodjen u Pozarevcu 11.08.1990. godine a konjickim sportom se bavi skoro dve decenije.
Debitovao je 2009. godine i osvojio srebrni pehar, sledece godine mu je titula za dlaku izmakla i ponovo se nasao na drugom mestu sto ga je, jos kao pocetnika, svrstalo u red favorita.
Narednih godina je to i potvrdio. Jedan je od petorice takmicara koji imaju po dve titule viteza a jedini obe sa maksimalnim brojem poena.
Talenat,rad i nepokolebljivost mladog sportskog radnika vode do niza znacajnih rezultata od kojih vredi navesti dva zlate,dva srebra,jednu bronzu i jedno četvrto mesto u disciolini višeboj.
konji15_2016-09-04
Višeboj je je disciplina jedinstvena u čitavom svetu i najatraktivnija te se moze smatrati brendom.
Odrzava se na Pozarevačkom hipodromu prvog vikenda u septembru i ima tradiciju dugu 53 godine.
Pobednik osvaja pehar,plašt i sablju na kojoj je ugraviran moto viseboja:
“Ne vadi me bez povoda,ne vraćaj me vraćaj me bez časti!”
marko23 (1)
U susret 54. Ljubičevskim konjičkim igrama,uz kratak osvrt na dosadašnje uspehe Marka Milenkovića kome će ove godine biti deveto ućesće u višeboju,zaključila bih jedino da je on svojim primerom dokazao da se iza svakog uspeha,osim talenta i rada,stoji velika posvećenost i ljubav prema konjičkom sportu.
Vidimo se na Pozarevačkom hipodromu 2. i 3. septembra 2017.godine i neka najbolji pobedi!

14241429_10154651608214683_5807753308089051199_o

Najbolji je pobedio i ove godine. Opravdani višegodišnji favorit Marko Milenković poneo je i treću titulu viteza na ovogodišnjim 54. Ljubičevskim konjičkim igrama osvojivši prvo mesto sa maksimalnim brojem bodova. Marko je briljirao kako u finalu tako i u polufinalu i postao jedini učesnik višeboja koji je sve tri pobede izvojevao sa maksimalnih 15 poena. Takodje je oborio sopstveni rekord u disciplini kurirsko jahanje postiogavši najbolje vreme u istoriji višeboja dužoj od pola veka.

Iako ga očekuje još mnogo pobeda, zlatnih pehara i medalja, ovaj mladi Požarevljanin je već postao legenda konjičkog sporta u Braničevskom okrugu i šire. Ponosni vlasnik titule, plašta i sablje primer je omladini Srbije da se u svakoj zemlji može postići uspeh samo ako veruješ u sebe i ako disciplinovano radiš na sebi.

U susret novim pobedama, vidimo se na Požarevačkom hipodromu u septembru 2018. godine.

Čestitke vitezu!